Nepopravljivo pokvarena - Irreparably broken: VIII

Nepopravljivo pokvarena - Irreparably broken: VIII:         Prokleti alarm ne prestaje da zvoni. Znam, ako ne ustanem ovog trenutka, probudiće decu i neću moći da popijem kafu pre posla. Jedv...

VIII

        Prokleti alarm ne prestaje da zvoni. Znam, ako ne ustanem ovog trenutka, probudiće decu i neću moći da popijem kafu pre posla. Jedva uspevam da podignem beton u obliku svog tela i brzinom puža odlazim u kupatilo. Na putu do tamo, nekako sam uspela da oborim jaknu sa stolice koja mi nije bila na putu i da odložim podizanje iste za malo kasnije, kad se razbudim. Buka koju sam napravila kad sam se saplela na Đorđev kamion, na sreću, probudila je samo Danicu, koja je na dve sekunde izronila iz jastuka, pa ponovo uronila u njega. Bezbedno stižem u kupatilo i puštam hladnu vodu. Nakon podužeg umivanja ledenom vodom, konačno uspevam da otvorim oči u potpunosti. U ogledalu posmatram svoje lice, oteklo od poluprospavane noći, sa izraženim podočnjacima i pogleda mučenika. Dođe mi da žalim nad samom sobom. Između kineske kuhinjske krpe, otkuvane 5-6 puta, i mene, jedva da ima razlike - krpu je bar moguće ispeglati da liči na krpu; mene, da ličim na čoveka, može da napravi samo dvomesečni godišnji odmor na pustom ostrvu. Kad bih samo mogla da odem negde gde nema ljudi, gde me ništa neće ni potsetiti da ljudski rod postoji, gde neću čuti ništa ni nalik ljudskom glasu... Samo na par dana... Cvileći se obraćam vasioni dok stavljam džezvu na ringlu. Trebalo bi da pojedem nešto, nisam jela ništa od jučerašnjeg ručka. Ali ni to ne mogu, mrzi me da žvaćem. Sedim i čekam da provri voda. Nervira me što mi sekunde prolaze uzalud - niti radim nešto korisno niti razmišljam o nečemu pametnom, samo sedim i blenem u fugnu između kuhinjskih pločica i čekam da provri voda. Mogla bih da se obučem, da se našminkam, da jedem, da spremim doručak za decu, ali tako mi fali volje, čak i da dišem. Srećom, disanje je spontani, mehanički proces. Kad je konačno provrila voda za kafu, umalo da joj čestitam. Kao da mi je samo to trebalo da se pokrenem. Zakuvala sam kafu i nakon toga je sve bilo lakše. Za manje od deset minuta sam obavila sve pripreme za posao a kafa savršene temperature me je čekala sasvim spremna da je popijem sa uživanjem. Imam još 10 minuta pre početka današnjeg dana i sasvim dovoljno vremena da susret sa gospodinom 'upaljačem' premotam u glavi jedno desetak puta. I, boga mi, sam se umorila od premotavanja. Šta sad ja tu toliko analiziram taj razgovor? Nekoliko izgovorenih rečenica i još nekoliko neizgovorenih, mojih. Ništa posebno, ništa specijalno, ništa romantično, ništa obećavajuće. Uzbuđujem se ni oko čega. Ovaj razvod me je učinio prilično nestabilnom, mislim - emotivno. A i nesposobnom da razlikujem učtiv razgovor od flerta. Da li svaka žena nakon razvoda prolazi kroz fazu 'sviđam se svakom ko se meni sviđa'? Ne verujem - ovo je samo moja bolest. 'Beži Sido, bog te vid'o!' Zakasnićeš na posao. Kad sam izašla iz lifta, setila sam se da nisam ni podigla jaknu. Jebi ga.
    Na parkingu ispred susedne zgrade stoji parkiran crni automobil sa znakom konja. Stvarno nemam pojma o automobilima, moraću da ga 'izguglam', kako se sad to kaže. A možda i nije njegov, ovo je veliko naselje. U tramvaju sam se setila da u toj zgradi živi onaj 'samozadovoljavač'. Znala sam da ovo ne može biti bajka koju sam podsvesno priželjkivala. A možda nije našao parking mesto ispred zgrade u kojoj živi? Da, sasvim tipično za ženu da traži malo moguće,samo njoj željeno objašnjenje, u kristalno jasnom sledu događaja, čiji se završetak, takođe njoj, ne dopada, jer bi bio suprotan njenim željama, a koje su od samog početka, čega je i sama svesna, nerealne. Da, sigurno je da je samo tu bilo slobodnog mesta za parkiranje. Zaboravi, Mitra i idi da zaradiš platu. Bespotrebno zamaraš, već dovoljno izmučen, mozak.
    Kako mi je dan krenuo, tako se i nastavio - razvlačim se po radnji, mehanički pozdravljam kupce i uz veštački osmeh nudim naizmenično današnju akciju i novu kolekciju. Istinski sam bila iznenađena svaki put kad bi se kupac odlučio za kupovinu, i tako jedno desetak puta, dok mi nije ponestalo snage i da se iznenađujem. Februar je mrtav mesec za trgovinu, ali mene je danas, definitivno, posrao neki vrabac kod Sava centra. Količina novca u kasi me je razdrmala i dodala mi gas, a moj veštački osmeh je oživeo. Dok sam jednoj gospođi pokušavala da zakopčam ogrlicu, drugu sam zagovarala ne bi li me sačekala da joj donesem odgovarajuću veličinu čizama sa sniženja. Brzim korakom odlazim u magacin po čizme koje su mi ispale iz ruke kad po izlasku, kod kase, ugledala njega. 'Ma, šta je sad ovo, kog đavola!?' Nakon nekoliko sekundi, shvatila sam da ne dišem i brzo počela da grabim vazduh. Ovo nisam očekivala, nisam spremna! Stojim još uvek na istom mestu na kom sam bila kad sam ga ugledala - ne trepćem. Bar sam disanje uspostavila. Otkud on ovde? Ovo već postaje jezivo. Da li me je pratio? Sad zna i gde radim, jebem ti sve! Do pre par nedelja sam nosila nož u torbi, zbog Miloša, i sad, kad sam konačno počela da se oslobađam straha, nabasam na još jednog manijaka. Možda bi trebalo da ga prijavim policiji, za svaki slučaj. Mislim da sam sačuvala broj telefona inspektora kome sam prijavila Miloša. Rekao mi je da mogu da ga pozovem u svakom trenutku ako mi nešto zatreba. Ali, ne mogu sad da ga pozovem, ne mogu da ostavim radnju da bih tražila broj. Ne može mi ništa ovde, nije lud da pokuša nešto na javnom mestu. Da li on stvarno ne uviđa koliko je čudno njegovo ponašanje i da je ovo danas prevršilo svaku meru? Šta li hoće od mene, zaboga? I dok ja prebiram po mozgu razloge za njegov dolazak, on mi se slatko osmehuje, i gleda me tim nesvakidašnje plavim, očima, kao da mu ništa na svetu nije draže od toga što me sad vidi. Fali mu nešto - 1000%! Pozdravljam ga kao da ga prvi put vidim ( bar mislim da sam ga tako pozdravila) i krećem ka gospođi koja mi je tražila čizme. Neopisana neprijatnost me je preplavila kada sam shvatila da su čizme ostale na podu radnje i kompletno zbunjena, nespretno se vraćam i kupim ih sa poda. Znam da me i dalje gleda, ali se ne usuđujem da se okrenem ka njemu. Možda ode ako ga budem ignorisala. Dodajem čizme ženi koja me gleda sa čuđenjem, pokušavajući da povratim pribranost. Okrećem se ka ulazu, a on je još uvek tu. Jebi ga! Moram da mu priđem. Obrazi mi gore i ruše svaki pokušaj koncentracije na ono što sledi. Tako bih želela sebi da naredim da se smirim, ali nemam nikakvu kontrolu nad sobom ni nad svojim mislima.
    - Zdravo. - Konačno progovaram. Koliko je samo snage bilo potrebno za izgovaranje tih 6 slova.
    - Zdravo. - Osmehnuo se. Bože, kakav osmeh ima! Samo da ne padnem u nesvest. - Već sam počeo da strahujem da ću ostati neuslužen. - Da li se šali? Da ga uslužim? Ovo je radnja sa isključivo ženskim programom. Dobro, sigurno kupuje za nekog, šta je tu čudno? Mnogo muškaraca uđe ovde tražeći poklon za ženu ili devojku. Osećam blago razočaranje zbog te misli. 'Šta ti hoćeš? Da te progoni ili ne?'
    - Izvini, trenutno ima dosta posla. - Dobro je, sastavila sam rečenicu bez mucanja.
    - Sama radiš?
    - Da. - Šta još da kažem? Šta da ga pitam? Par sekundi neprogovaranja i prikovanih pogleda doprinosili su neprijatnosti i uznemirenosti koju sam osećala.
    - Reci mi, kako mogu da ti pomognem? - Progutala sam knedlu veličine teniske loptice pre nego što sam progovorila.
    - Hm... - Podigao je levu obrvu i nestašno pogledao kao da je pomislio na pomoć koju mi ovde ne pružamo. - Potrebna mi je futrola za dokumenta.
    - Ženska?
    - Ovo je ženski brend, zar ne? - Nasmejao se, a ja pocrvenela još više.
    - Jeste. Ali mnogi muškarci to ne znaju, pa uđu tražeći i muški program. - Snašla sam se na brzinu.
    - Imao sam vremena da primetim šta prodaješ. - Nervira me što me tako uporno gleda, ne trepće, ne skreće pogled.
    - Izvini još jednom što si morao da me čekaš. - Odgovorila sam misleći da me proziva.
    - Veruj mi da mi je to bio najmanji problem. - Šta to znači? Šta je bio najveći? Jao, Mitra, prestani da tražiš skriveno značenje u svemu što ljudi kažu - nisu svi kao Miloš!
    - Ok, ovde se nalaze futrole. - Polupribrano sam pokazala rukom ka zadnjem delu radnje, gde se nalazilo to što je tražio. Krenuo je, nakon što je nevoljno odvojio  pogled od mog. Gospode, imam utisak da mu se dopadam, i to mi neviđeno prija. Da li me osećaj vara? Nisam baš u stanju da racionalno prosuđujem. Željna sam pažnje, i to može da dovede do toga da pogrešno protumačim ljubazno obraćanje izuzetno privlačnog muškarca, koji, ruku na srce, i nema šta da vidi u meni. Previše sam obična za njega i toga sam i više nego svesna.
    - Šta bi mi ti preporučila? - Upitao je.
    - Treba li da posluži i kao novčanik ili da bude isključivo za dokumenta?
    - Isključivo za dokumenta.
    - Mislim da je ovaj savršen. - Pokazala sam mu braon futrolu, veličine većeg novčanika, izuzetno lepo organizovanu, koju sam već neko vreme merkala i razmišljala da kupim sebi, u želji i nameri da jednog dana zaista negde i otputujem. - Dobro je organizovan i pregledan, nije masivan, pa ne zauzima mnogo mesta u tašni, a s druge strane, dizajn mu je jednostavan i lako se uklapa u većinu stilova. Šanse da se ne dopadne onom kome kupuješ su minimalne, ali i u tom slučaju, uz račun, može se menjati za nešto drugo.
    - Odlično. Uzeću je. - Zadovoljno me je posmatrao. Pitam se, zašto bi neko poput njega kupovao ovde, kada, definitivno, može sebi da priušti mnogo skuplje stvari. Verovatno osoba za koju kupuje nije mnogo bitna. 'Samo se ti teši, nenormalna osobo! Pre 10 minuta si htela da zoveš policiju, a sad se nadaš da kupuje poklon sekretarici svog šefa.'
    - Želiš li da je upakujem?
    - Može. - Sagnula sam se da potražim kartonsku kutiju u koju pakujemo takve stvari i primetila da mi se tresu ruke. Šta sad da radim? Primetiće sigurno. Upakovaću je ovako, čučeći. Bolje da se čudi nego da mi se smeje. Konačno sam upakovala i ustala da naplatim. Ruke se i dalje ne smiruju, ali ovo ne mogu da izbegnem. - 2499 dinara. - Rekla sam iznos. Pružio mi je karticu, a ja sam gledala u monitor pretvarajući se da nisam primetila, da ne bih morala da je prihvatim. Ako bi nam se dodirnuli prsti još više bih se spetljala, pa sam odlučila da je pametnije da to izbegnem. Na kraju je spustio karticu na pult. Imala sam utisak da je znao o čemu razmišljam, ali ničim to nije pokazao. Hvala bogu, konačno će izaći iz radnje.
    - Hvala ti na pomoći. - Rekao je uzevši kesu.
    - Nadam se da će poklon odgovarati.
    - Verujem da hoće, s obzirom na preporuku. - Opet taj obarajući osmeh.
    - Ali, ako ne bude odgovarao, možete menjati, uz račun. - Ljubazno odgovaram, blago se pridržavajući za pult. Samo nek izađe već jednom.
    - Ok. Hvala još jednom. Vidimo se.
    - Zdravo! - S olakšanjem sam ga pozdravila i duboko udahnula. Oh, konačno mogu normalno da dišem. Mislim da ću moći da dođem k sebi, možda, sutra. Potrebno mi je da sednem, osećam se kao da sam trčala maraton. Majko mila, šta mi se to dešava? Kako je moguće da se toliko uzbuđujem oko običnog razgovora? Koji mi je đavo? Odakle toliki kompleksi? Kad su se toliko nakotili? Ok, čovek je privlačan, pa šta sad? Zašto se osećam tako malom u odnosu na njega? Zato što želim da mu se dopadam a svesna sam šta je on a šta sam ja? A šta sam ja? Znam li uopšte ko sam i šta sam ja? Koliko se razlikuje moja slika o sebi samoj od slike koju drugi imaju o meni? Mnogo se plašim da su te slike identične.
    - Gospođice, čizme mi odgovaraju. - Začula sam glas žene na koju sam sasvim zaboravila.
    - Jao, molim Vas, oprostite! - Skoro da sam potrčala ka njoj. - Evo me odmah!
    - Nema problema, dete. - Odgovorila mi je prisnijim tonom. - Ne morate da žurite toliko.
    Trudila sam se da što brže upakujem i naplatim, ne bih li joj nadoknadila vreme koje je izgubila čekajući na tabureu. Pružila sam joj kesu i ljubazno joj se zahvalila što je kupila kod nas.
    - Dopadate mu se! - Namignula mi je i izašla iz radnje. Oh! Ako je ona to zaključila, kao slučajni posmatrač, znači da nisam sasvim izgubila moć procenjivanja. Ok, ako mu se dopadam - zašto mu se dopadam? Šta je video na meni? Čak i da sam mu se dopala na prvi pogled, zašto bi mi prišao tek tako? Ko, u današnje vreme, tako prilazi nepoznatoj ženi? Ne sećam se da sam čula za tako nešto. Ljudi se upoznaju na druge načine, pod drugačijim okolnostima. Preko prijatelja, na zabavama, rođendanima, svadbama, krštenjima - ne na ulici. Nisam ja toliko privlačna da bi on bio toliko uporan. Šta tu nije u redu? Ne znam, ali nešto definitivno nije. I ne mogu da priuštim sebi luksuz da saznam šta. Možda ga je Miloš poslao da me zavede, kako bi me na sudu prikazao kao neodgovornu i nesposobnu majku? Da li bi bio u stanju da to uradi? Zatutnji mi u glavi kad se setim njegove vike i optužbi da sam loša majka jer sam skuvala deci griz za večeru. Iako sam ga zasladila medom i dodala mu mlevene orahe. Jer samo loša majka može decu hraniti brašnom zato što zbog posla nije imala vremena da spremi kvalitetniji obrok. Samo loša majka može posao da stavlja ispred dece. A bio je svestan koliko je teško pronaći posao, i zadržati ga. Da ne spominjem da ne bismo mogli da preživimo bez moje plate. I ona nam često nije bila dovoljna, pa sam se zakoprcala u kredite koje sad treba da otplaćujem sama. Proklet bio! Uništio mi je sve snove koje sam imala o braku i porodici, zgazio svaku nadu u zajedničku budućnost, koju sam gajila uprkos svemu lošem što nam se dešavalo, halapljivo grabio sve što sam pružala i otimao ono što nisam mogla, a da sam nije dao ništa. I, čak i sada, tri meseca nakon što sam ga ostavila, on i dalje grabi i otima to malo mira što sam uspela da povratim. Proklet bio hiljadu puta!
    

Gospodin Upaljač ima ime (VII)

    Sat zvoni po treći put, a ja ga brže bolje gasim, da ne probudi decu, a ni ja mu se nisam nešto obradovala. Jedva podižem preteške kapke koji se bore protiv mene. Osim glavobolje, boli me svaki mišić, kao posle napornog treninga, a ništa naporno nisam radila baš dugo. Malo je falilo da četvoronoške odbauljam do kupatila i polijem se hladno vodom, ne bih li se osvestila. Sinoć smo Danica i ja pile kafu i čavrljale do skoro 3 posle ponoći, pa se ne čudim što mi u pola 7 nije do ustajanja iz toplog kreveta. Naročito kad pogledam Đorđa i Milicu kako spavaju, ušuškani ispod jorgana, topli i nežni, jedva se uzdržavam da uskočim između njih i zahrčem ponovo.
    Danica spava, iako je moje zvono probudilo sva tri puta, zbog čega je ludela. Stavljam džezvu na ringlu, koju ovog puta nisam zaboravila da uključim, pa između 5 i deset minuta gledam sadržaj frižidera ne bih li dobila napad kreativnosti i spremila deci doručak. Kako napad nije usledio, vadim jaja i slaninu, sve domaće, sa sela gde sam rođena. Zaboravila sam ukus kupovnih jaja, i uopšte mi ne nedostaje. Jako sam srećna što su mi roditelji na selu i što moja deca jedu hranu koju njihovi baba i deda proizvode, bez prskanja, koncentrata i drugih štetnih uticaja koji umanje kvalitet namirnice koja treba da bude zdrava. Jedino što ne proizvode je sir, nemaju krave ni koze, ali zato svega ostalog ima u izobilju. I domaći crni luk, od koga plačem kao kiša i nekoliko minuta nakon seckanja, ide u ovu kajganu sa jajima, koja mi je najlakši, najbrži i najhranljiviji izbor za doručak. Ko hoće da jede, dobrodošao, ko neće - mora. Doručak je najvažniji obrok i mora biti hranljiv i zdrav. Još uvek, ponekad, vodim bitku sa decom oko toga, ali sam sigurna da će shvatiti da je bolje za njih da jedu to što im se spremi, jer drugog izbora i nemaju. Široko se smešim dok razmišljam o tome kako će i ovog jutra pokušati da me nekako izmanipulišu i izbegnu doručak, a ja ću se pet minuta pretvarati da nasedam na to, pre nego što im stavim do znanja da je igra gotova, a doručak može da počne. Naravno, da je u pitanju puding, ne bi pravili nikakav problem oko doručka, ali šta imaju od pudinga? Bojim se, ništa. I ništa od pudinga. Bar kao obroka. Kao poslastica može, pa i to retko. Toliko je slatkiša i slaniša na sve strane, ko god da dođe, donese nešto od toga, ako odemo kod nekoga, posluže nešto od toga, i hteli-ne hteli, ne možete to izbeći. Ali roditelj može uticati na količinu toga, kao i na vreme kada će dete to jesti. Ja moje piliće poslužim posle ručka, kad su se najeli i ne mogu pojesti puno toga. Nekad ni tad. Volim da im sama napravim poslasticu, da bude ukusna, a da ima sve što im treba za rast, imunitet i slično. Tome sam bila veoma posvećena pre nego što smo se iselili od njihovog oca. Uživala sam u tome. Sada to ređe radim; izgovaram se nemanjem blendera, uslova, ovog, onog. Kada se budemo preselili u naš stan, sve će biti drugačije - za tamo mogu sve da planiram, organizujem, a ovde, kod Danice ne mogu da preuređujem, kupujem tehniku, zauzimam prostor, remetim joj rutinu, koju smo baš narušili. Nema veze, preživeće Đorđe i Milica par meseci bez energetskih šejkova i zdravih kolača.
    Zakuvala sam kafu i probudila Danicu, koja će čuvati decu dok sam na poslu. Ona je onaj tip ljudi koji kad se probude, pola sata ne progovaraju. A ako ih i pitate nešto, pogledaju vas kao da ste komarac koji je proleteo. Uzima kafu i nemo gleda u televizor, koji posle par sekundi i pali. Poštujem njeno buđenje, i odlazim da popijem kafu kraj kuhinjskog prozora, jedino mesto gde mogu da zapalim cigaretu a da dim ne zagadi ceo stan. Sa kuhinjskog prozora imam odličan pogled na onaj kafić u kom sam već dva puta srela znate već koga. Ima 7 sati i kafić ne radi još uvek. Bele stolice od plastične imitacije pletenog pruća, podignute su na baštenske stolove, a spustiće ih oko 9, kada se kafić otvora. U to vreme ću i ja biti na poslu, brojeći minute do kraja radnog vremena, kako bih što pre stigla kući da budem sa decom. Za koji dan će ponovo u selo, jer Danica počinje da radi promocije i ne možemo da se uklopimo sa smenama. Nadam se da će biti lakše kad pođu u vrtić. Popijem kafu uz dve cigarete, obavezno, i onda probudim decu. I ovog puta nisu bili srećni mojim izborom hrane za doručak, ali, kao što sam već rekla, ko neće- mora. U tih pola sata, koliko je trajao doručak, obukla sam se za posao, našminkala, popravila frizuru, hranila Milicu, opominjala Đorđa da ne drži u ustima jedan zalogaj po 10-15 minuta, nego da žvaće malo brže, sklonila prljavo suđe, pozdravila se njima jedno pet-šest puta, pre nego što su se vrata lifta zatvorila.
    Na tramvajskoj stanici kod Belvila, nikada nije gužva i skoro uvek naiđem na prazno mesto, u koje se, ne baš udobno, zavalim dok ne uđe neko od penzionera. Redovno ustajem starijim ljudima. Žao mi ih je. Sigurno nije lako stajati u tim godinama, dok tramvaj naglo skreće, koči, kreće. I meni se nekad okrene želudac i jedva ostanem na mestu, a kamo li njima, kojima refleksi nisu kao moji. Iz slušalica mi dopire Pharrell Williams i njegov megahit 'Happy', koji čini da se osetim razdragano. Uvek mi malo fali da ustanem i zaigram - u tramvaju-u tramvaju; na ulici-na ulici; u busu-u busu; Hm, možda to i ne bi bilo tako loše - mogla bih da zaradim još koji dinar do posla. Možda čak i svoju dnevnicu, ako se dobro pokažem. Mada, ne znam kako bi ljudi prihvatili tu vrstu muzike.... Oni su navikli na cigančiće sa harmonikom i 'kakvu ženu imam, bolje da je nemam'.
    Izlazim kod Sava Centra, pa se spuštam ka stanici kod Gazele. Na samoj stanici, tri bakice sa, meni nepoznatim akcentom, na improvizovanim tezgicama zarađuju za život. Jedna prodaje bižuteriju i krejone za oči, druga bluze i džempere iz Turske, od turskog pamuka, a treća šarene pantalone i helanke, ponekad ima i čarape i hulahopke, uglavnom crne boje. Svaki put razgledam njihovu robu kao da ću da kupim polovinu onog što imaju, i na kraju odem u žurbi, jer mi je stigao autobus, i ne kupim ništa,, naravno. Nije da mi se ništa nije dopadalo, ali me ništa nije ni oduševilo. A ne mogu da kupim nešto samo zato što imam priliku ili zato što mi se pomalo i dopada. Koliko god bilo jeftino. Mada volim da prođem što jeftinije (ko ne voli?), čak me i na poslu zezaju da ja 1000 dinara dajem samo za jaknu. Umem ja ponekad da kupim nešto i po punoj ceni, najčešće obuću, koja mora biti udobna jer moj posao zahteva sedmočasovno stajanje, i to ako me dizajn obori s nogu. Sve ostalo može da čeka sniženje. S druge strane, kad su Đorđe i Milica u pitanju, cenu retko gledam. Potrebe su na prvom mestu. Mada, i kad su knjige u pitanju, retko žalim novac. Ako znam da neku knjigu mogu nabaviti jeftinije ili kod uličnih prodavaca kućnih biblioteka, naravno da ću gledati da uštedim, ali ako ta opcija ne postoji, a knjigu želim da pročitam - kupujem je iz momenta, Jednog jutra se, uz kafu pre početka radnog vremena, potegla priča o načinu na koji ja kupujem, a koleginica iz susedne radnje, Nataša, sa kojom sam delila ljubav prema knjigama, me je pitala: ''Majke ti, da li tako štekariš i kada kupuješ knjige?'' - Naravno da ne!- Odgovorila sam poluuvređena. ''Ok, samo sam htela da znam koliko daleko si spremna da ideš''. Skoro dve godine u istom tržnom centru, dve radnje udaljenosti, a tek pre mesec - dva smo počele da pijemo kafu, i shvatile da veoma slično razmišljamo. Dopada mi se njena oštrina i otresitost, i često se zapitam zašto ona radi u tržnom centru kad može mnogo bolje od toga. Ponekad radi i duple smene, a takođe se profesionalno bavi šminkanjem. Ono što me zaista oduševljava kod nje, jeste to što ne bi mogla da podnese da ima karijes, ili ne daj bože, neki veći problem sa zubima. Mislim da bi lakše podnela gubitak posla. Pre nekoliko dana joj je pukao zub na poslu, pa nemoćna da odmah ode kod zubara, pala je u depresiju koja je trajala do kraja radnog vremena, kada je brzinom svetlosti otrčala kod svoje zubarke da reši problem. Pretpostavljam da ste svesni da je to devojka sa svršenim osmehom. Ali, najbitnije od svega je to što s njom mogu da pričam satima, na sve teme kojih mogu da se setim, a da me ne ubije u pojam. Što je retko - ljudi mi obično brzo dosade ili me ne shvataju uopšte. U poslu kojim se bavim, trgovinom, retko može da se sretne osoba koja voli da čita i sa kojom možeš o tome da razgovaraš. Uglavnom srećem polupovršne ljude, polobrazovane i poluvaspitane, koji ne prezaju od toga da guraju nos u nečiji privatan život, što skriveno, što otvoreno, koji ne prezaju od toga da podmetnu nogu iz zabave ili potrebe da zaštite svoj položaj u firmi, da zabiju nož u leđa kako bi mogli da nastave da ne rade svoj posao. Na sreću, ili šta već, veoma brzo ih prepoznam i etiketiram kao one na koje ne treba obraćati pažnju. To ne znači da ne razgovaram sa njima ili da ih izbegavam, već da na razgovore koje vodim sa njima, zaboravim dok su još u toku. Lakše se živi na taj način. Prepoznaš budalu, i kao takvu je tretiraš. Bez griže savesti. Ako ne postupiš tako, uvek ti se obije o glavu. Zajebe te, a ti to shvatiš kad bude kasno da kulturno reaguješ. Ja sam se na poslu okružila ljudima uz koje mogu da rastem i da se razvijam, ljude od kojih mogu da čujem nešto što do tada nisam znala, ljude koji znaju da pruže podršku i kad je ne tražim. Ima ih dve-tri, a to je i više nego dovoljno. Ostali su društvo za ispijanje kafe. Zvuči grubo, ali tako je najbolje. Trebalo mi je više od godinu dana da to shvatim i primenim, i prestanem da se opterećujem tuđim mišljenjem, ogovaranjem i neprihvatanjem. Kad je prestalo da mi bude stalo do toga da budem prihvaćena, postala sam poželjna. Pa vi vidite! A meni su ostali bitni samo oni kojima sam bila bitna i ranije. Jedna od njih je Jelena, najpozitivnija i najsamosvesnija osoba koju sam upoznala od kako sam se doselila u Beograd. Način na koji rezonuje ljude i stvari oko sebe, dopao mi se na prvi razgovor sa njom. Talasna dužina na kojoj razmišljamo i funkcionišemo bila je ista i veoma brzo smo se i sprijateljile. Razlika između mene i nje je ta što ona rešava stvari po kratkom postupku, dok ja volim malo da ih krčkam. Ona mi je bila ogromna podrška dok sam proživljavala poslednje mesece pakla u braku, koja je znala za moj problem sa mužem i pre nego što sam odlučila da kažem svojim sestrama. Nije isto kad kažeš sestri, ona je pristrasna jer te bezgranično voli, i u želji da te zaštiti od svega lošeg, može pogrešno da posavetuje. Mada me je Jelena savetovala i podržavala kao što bi to sestra činila. I non-stop bi mi predočavala dobre stvari koje me čekaju kad izađem iz tog pakla, a koje nisam u stanju da vidim od straha i sumnji koje vladaju mojom svešću. Govorila je da posle svakog lošeg, po pravilu, dolazi nešto mnogo dobro, i da bi se nešto mnogo dobro desilo, mora da mu prethodi loše. Uzela sam to kao životnu mantru i isplatilo se. Kada sam joj se zahvalila na podršci i moralnom uzdizanju, ona mi je rekla da nije samo ona zaslužna, jer sva bi priča bila uzaludna da je na mom mestu bio neko ko to ne bi mogao da shvati i prihvati. Koliki je ona čovek! I sada, kada je najgore prošlo, po ko zna koji put kažem, može da mi se posere na glavu, neću se naljutiti. Ali, ona se ponaša kao da nikada nije učinila ništa za mene. Zato je volim i cenim još više.
    Dočekala sam i kraj radnog vremena i pošla kući. Sneg koji je ovih dana padao, počeo je da se topi i napravio lapavicu koja pršti na sve strane pri svakom koraku. To je deo zime koji i ne volim baš naročito. Prljava obuća, isflekane pantalone, ponekad i jakna, ako projuri neki auto i otopljeni sneg pomešan sa uličnom prljavštinom raznese po svemu što se tu nađe, iako hodam kao po jajima da bih se što manje uprljala. Ali, šta ću? Ne mogu da se nerviram oko nečega na šta ne mogu da utičem. Još sam bila u autobusu kada mi je stigla poruka od Danice u kojoj me pita za koliko stižem, da bi pristavila kafu. Razmišljam o njenom životu. Moja najmlađa sestra, mezimče cele porodice, student, koji je vodio manje-više bezbrižan život, kome je sva briga bila predstojeći ispitni rok. I onda joj se usele u stan sestra sa dvoje male dece. Ceo život joj se okrenuo naglavačke, iako to nije pokazivala. Društvo joj je retko dolazilo, a znam da to ranije nije bio slučaj. Išla je gde god je želela, putovala kad i gde je želela, sve je podesila tako da sve bude podređeno njoj samoj i njenim potrebama i željama. Takav i treba da bude život samca. A sada je bebisiterka. Neko će reći 'šta je tu strašno ako pričuva sestrinu decu?' Ništa! Ali ona nije čuvala moju decu s vremena na vreme. Ona je svoj život reogranizovala da bih ja mogla neometano da idem na posao. A to nikako nije mala stvar. To je ogromna obaveza za nekog ko nije ništa slično ni zamišljao, a kamo li doživeo. Mnogo snage i strpljenja je potrebno da bi se čuvala nečija deca, pa makar bila i sestrina. Svakodnevno. A ona premlada. Međutim, ona sve ovo tako dobro iznosi, kao da je prihvatila stvar kao normalnu i prirodnu. Jednom prilikom su Đorđe i Milica rekli da oni imaju dve mame - mamu i teta Danicu.
    Deca su spavala kad sam stigla kući. Danica nije htela da ih budi, kako bih mogla da popijem kafu u miru. Na šporetu su tri šerpe, spremila je obilan ručak dok su deca spavala. Stan pospremljen, topao. Danica je izuzetno pedantna i voli red. Kaže da iz lošeg raspoloženja uvek može da je izvuče veliko spremanje stana. Tada je komletna i spremna za što god treba. I ja se bolje osećam kada mi je kuća pospremljena, ali ne u toj meri. Mene neće gušiti neoprani sudovi, koje mogu da operem i popodne, ali Danica dobije ospice od toga. I posle kažu da su device bolesne od pedanterije - eto, i javno mogu da demantujem horoskop.
    Na stolu me je čekala kafa, sok, čokoladica i pepeljara. Nisam navikla da mi se čine takve stvari. Osećam zahvalnost, a u isto vreme me obuzima tuga što sam svojoj mlađoj sestri donela teret i obavezu, umesto da ja budem ta koja će njoj život činiti lakšim. Iako znam da želi da mi olakša, da joj nije teško da mi pomaže, da sve to radi iz ogromne ljubavi, i da bih ja učinila isto da je bilo obrnuto, opet se osećam neprijatno zbog toga. Čini mi se da sam oduvek mislila da ljudima koji mi nešto čine, predstavljam teret i osećam veliku neprijatnost zbog toga; kao da ih prisiljam na to, a njima glupo da me odbiju. Iako sam svesna da nikog ne prisiljam ni na šta, neprijatnosti ne mogu da se oslobodim. Da li mislim da nisam zaslužila da neko bude dobar prema meni? Ili da ne treba da bude dobar prema meni? Da li je u pitanju manjak samopoštovanja ili podsvesno samokažnjavanje? Možda će mi onaj seminar, na koji planiram da odem krajem meseca, pomoći da rešim bar neki od problema koje imam.
    Danica je prvih mesec-dva mrzela Miloša toliko, da je razmišljala o tome kako da ga ubije a da ne bude okrivljena. Dvoumila se između plaćenog ubice i lične odmazde, i na sreću, zdrav razum joj je govorio da će policija prvo da posumnja na moje najbliže ako se njemu nešto desi. I kako je vreme prolazilo, bes je jenjavao, a mržnja koju je mislila da oseća prema njemu, pretvorila se u prezir. Sad smo došle do u fazu da ni ona ni ja više ne možemo da pričamo o njemu. Kao da smo istrošile i reči i osećanja, kao da je svaka priča na tu temu čisto gubljenje vremena i energije. U početku je bolelo što deca, i pored svega žele da vide oca i da idu kod njega, iako je bila svesna da ljubav deteta prema roditelju nema granica, a sada to prihvata kao nešto što ide u paketu sa situacijom. I ja sam srećna što je to tako, jer mržnja najviše štete nanosi onome ko je oseća. A ako je redovno hrani, na kraju ga i samog pojede.

    Nakon ručka, koji je bio savršen, dogovorili smo se da odemo u igraonicu u Delta City-ju, jer vreme nije bilo pogodno za igru na otvorenom. Đorđe i Milica su se tome obradovali više nego bilo kojoj drugoj opciji - u igraonici postoje nekoliko velikih i nekoliko malih tobogana, dva bazena sa lopticama, tunela, aviona do koga se dolazi lavirintom kroz koji se puzi, i još nekih sadržaja koje nisam iskusila zbog svoje veličine. Osim što su aktivni kroz zabavu, u igraonici ima puno dece, pa sklapaju i poznanstva i uče se socijalnim veštinama. Dobro je što postoje igraonice, jer u gradu, po lošem vremenu, deca bi bila prinuđena da sede u stanu.
    - Popravi šminku. - Danica ima stav da žena uvek mora biti uredna i doterana. Na putu sam da ga prihvatim.
    - Ma, baš me boli uvo! - Nemarno odgovaram. - Vodim decu u igraonicu, briga me za šminku.
    - Nikad ne znaš koga ćeš sresti. Možda naiđeš na Danijelu. - Danijela je moja pretpostavljena, koja dosta vremena provodi u delta city-ju, zbog poslovnice koju imamo tamo.
    - Ne verujem da će mi zameriti zbog izgleda kad bude videla da sam s decom.
    - Da, ali opšti utisak... Uvek doterana, pa čak i kada vodi decu u igraonicu. Dakle - sposobna žena.
    - Jao, Danice, pusti me... - Prevrnula sam očima. Možda je u pravu, ali stvarno nemam snage za to. Obukli smo jakne, svako svoju, jer Đorđe i Milica su veliki, i oni mogu sami da se obuku, čak insistiraju na tome, a ja se, naravno, ne protivim. I treba da budu što samostalniji.
    Ja sam ušla sa decom u igraonicu, a Danica je ostala ispred i poručila nam kapućino. Par puta sam se spustila niz tobogan, a onda ih ostavila da nastave igru sa ostalom decom. U igraonici radi nekoliko devojaka koje paze na mališane, pa nisam morala svo vreme da se osvrćem i tražim ih pogledom. Samo ponekad, na svakih 15-20 sekundi. Refleksna reakcija. Kafić koji je u sklopu igraonice ima terasu na koju izlaze pušači, kako bi, cvokoćući, popušili cigaretu. Izaći ću kasnije na jednu, previše je hladno i ne bih mogla da uživam u kapućinu ako bih se kočila tamo duže od 5 minuta.
    - Uspori, Milane! - Učinilo mi se da čujem poznat glas. Bila sam okrenuta leđima ulazu, a Danica je sedela preko puta mene. Pogledala sam je upitno, na šta mi je odgovorila potvrdnim klimanjem glave. Nije mi bilo dovoljno, morala sam da se okrenem. Da, to je bio on. 'gospodin Upaljač'. U pamučnoj crnoj duks-majici, ni preuskoj ni preširokoj, taman toliko komotnoj da ispod nje nadzire njegov savršeni torzo. Mislim da je bio u farmerkama, ali nisam stigla da zapazim, jer ne želim da buljim u njega. dovoljno je što sam se okrenula na zvuk njegovog glasa i što sam okrenula glavu čim su nam se pogledi sreli. Srce počinje da mi lupa kao nenormalno i što mi je bliži, sve manje vazduha ima. Unezvereno gledam u Danicu, koja me opominje pogledom.
    - Šta ti je? Ponašaj se normalno. - Tiho mi je skrenula pažnju.
    - Ne mogu... Ne mogu.... Ne znam šta mi je... - Počinjem i da zamuckujem. Noge počinju da cupkaju ispod stola, kao da mi stavljaju do znanja da bi trebalo da odem odatle, nekud. Ali, strah me je, ako ustanem, izdaće me.
    - koliko imaš godina? 13? To je samo muškarac. - Danica je pokušavala da me spusti sa ćilima na kom sam poletela, jer zna da se plašim visine.
    - Samo muškarac? Jesi li ga dobro pogledala? Mislimo li na istog? - Nadam se da je sad shvatila kakav utisak na mene ostavlja taj čovek.
    - Misliš na ovog sa detetom? Možda je oženjen. - Ravnodušno je slegnula ramenima. Nizak udarac nije bio dovoljno nizak. - Slušaj, uđi tamo i budi sa Đorđem i Milicom, ja ne mogu sad da uđem, kad je on tamo. - Učinilo mi se da pričam nepovezano. Međutim, Danica je shvatila. A ja zbrisala na terasu. Hladan vazduh kao da me je otreznio na brzinu, jer sam upravo shvatila da imam ozbiljan problem, koji bi možda mogao da se reši sa par šamara u pravom trenutku. Mada, kad bolje razmislim, preskočiću šamare, cigareta će biti dovoljna, nadam se. Palim je i duboko uvlačim dim, koji mi skraćuje život, ali mi, u ovom trenutku donosi olakšanje. Da sam bar ponela jaknu, ali ko je mogao da misli na to u onakvoj borbi za život? I šta sad? Ostaću da spavam ovde? Stvarno moram da se dovedem u red. Jebeni muškarac, ništa više - ponavljam u sebi. Pa šta ako mi se dopada? Koga briga? Šta je tu nenormalno? Pa i udata žena bi se okrenula za njim! Od čega se ja branim? I zašto se branim uopšte? Niko me ne napada. Kada bi ljudi znali, odmah bi me osudili; ''Nije još ni presudu dobila, a već baca oko na druge muškarce! Ima dvoje male dece, a traži muškarca! Umesto da misli samo na decu, ona bi da ima jebača! Sram je bilo! Raspuštenica! Možda je i varala muža, pa je nahvatao i pretukao! Možda je zasluženo dobila batine! Verovatno i nije tako poštena kao što se predstavlja.'' Glava će mi pući. ''Ja volim svoju decu i mislim na njih. Oni su mi najvažniji na svetu! To se neće promeniti ako pogledam nekog ko nije njihov otac!''- branim se od napadača koji su sve glasniji. -''Zašto bi pogledala nekoga? Zar ti deca nisu dovoljna? Kako možeš da budeš tako sebična?'' - ''Sebična? - nemoćno im odgovaram u sebi. - Mlada sam, imam pravo da nastavim da živim!'' ''O tome je trebalo da misliš pre nego što si decu rodila!'' ''Ali, ništa loše nisam uradila...'' ''Nisi? Mogla su deca vrat da slome na toboganu dok si ti svoj ušinula okrećući se za nepoznatim muškarcem!'' ''Niste fer...'' Osećam da klonem. Okrećem se oko sebe i vidim stolicu. Kad sam sela, shvatila sam da je mokra, ali sam previše izmučena da bih ustala.
    - Jesi li dobro? - U tom bunilu nisam čula vrata, niti sam primetila da mi je neko prišao. On. Glavom i bradom - bukvalno.
    - Jao, nemoj, molim te! - Uzviknula sam kao da me je napao.
    - Šta sam uradio?
    - Ništa... Izvini, malo sam rastrojena... - Pokušala sam da popravim utisak.
    - Učinilo mi se da ti nije dobro? - Poluupitno je rekao. Upitno me gleda. Treba da kažem nešto, a ne znam šta. Šta bi trebalo sad da kažem, dođavola? Ništa mi se ne čini dovoljno pametno.
    - Zavrtelo mi se u glavi, verovatno od cigare... - konačno sam progovorila. Zašto me toliko posmatra, kog đavola? Zar ne vidi koliko mi je neprijatno?
    - Jesi li se iskvasila? - molim? Kako zna?
    - Sve stolice su mokre. - Odgovorio je na moje nepostavljeno pitanje.
    - Jesam. Nema veze... Sad ćemo kući... - Nespretno, Mitra, nespretno. Zamisli da razgovaraš sa Milošem. ''Kako da zamislim, kad mi njegove ruke odvraćaju pažnju?''
    - Mogu li da pozajmim upaljač? - Upitao je, na šta sam se trgnula i upitno ga pogledala kao da ga nisam razumela.
    - Upaljač? - Ponovio je. Došlo mi je da se nasmejem. Da li mi se predstavlja ili zaista traži upaljač?
    - Živiš u Belvilu? - Prekinuo mi je misli.
    - Privremeno.
    - Privremeno?
    - Da. - Shvatila sam da je očekivao da ću mu reći gde se selim. I sama sam poželela da mu to kažem, ali učinilo mi se da bi to bilo suvišno.
    - Seliš se uskoro?
    - Za par meseci.
    - Kako ti se dopada Belvil? - Učinilo mi se da ga je zadovoljio moj odgovor, pa je prmenio temu.
    - Dopada mi se. Više nego što sam očekivala. - primećujem da se opuštam.
    - Šta si očekivala? - Netremice me gleda, a lice mu ne govori ništa osim da mu nije neprijatno da ćaska sa ženom iz komšiluka. Način na koji drži cigaretu, na koji uvlači dim, toliko je muževan da bi mi dovoljno bilo i da ga samo gledam.
    - Većina ljudi koji ne žive na Novom Beogradu misle o njemu kao o gomili betona.
    - Bez duše? - Zaključuje.
    - Tako nešto.
    - I, ima li je?
    - Videćemo. - Nasmešila sam se nespretno. Uzvratio mi je, ne tako nespretno. Ima predivan osmeh.
    - Ja sam Branko. - pružio mi je ruku.
    - Mitra. - Ima čvrst stisak. Nisam ni očekivala drugačije.
    - Lepo, nesvakidašnje ime.
    - Po babi.
    - Pretpostavio sam.
    Gledamo se, učtivo se smešeći. Da ne bi ponovo postalo neprijatno, ustala sam. - Moram da idem. Deca me čekaju.
    - Tvoja?
    - Moja. - Ponovo sam se nasmešila i mahnula mu pre nego što sam otvorila vrata terase.
    - Vidimo se. - odmahnuo mi je.
    Jedva sam čekam da se pohvalim Danici svojim podvigom. Uspela sam da razgovaram s njim, a da ne padnem u nesvest. Ona je, naravno, primetila moje zadovoljstvo i zaverenički me pogledala.
    - I, mačko? Šta bi? Videla sam da je izašao za tobom.
    - Izašao je na cigaru, a ne za mnom.
    - Da, kako da ne. I? Jeste li pričali?
    - Jesmo. - Nasmešila sam se zadovoljno. - Pričaću ti kad uspavamo decu.

    I zaista sam bila zadovoljna sobom. Možda nisam briljirala, ali sam bila dobra. I to je nešto, za početak. Proćaskali smo najnormalnije, kao komšije koji se svakodnevno sreću u liftu, a sad se slučajno sreli na terasi tržnog centra. Zašto bi bilo drugačije? Setila sam se da ga nisam pitala da li je Milan njegov sin. mogla sam to da ga pitam kad me je pitao da li su deca moja. Jebi ga! Nema veze, pitaću ga sledeći put. ''Sledeći put? Već planiraš sledeći put?!'' - Opet me napadaju. ''Zar ne misliš da to vodi nečemu nepristojnom? Ili možda ti to i hoćeš?'' - ''Niti hoću, niti neću. Ogromna je verovatnoća da se opet sretnem, jer i on živi u Belvilu.'' - Branim se. ''Folirantkinjo! Jedva si čekala da ti priđe! Misliš li na svoju decu? Šta bi oni rekli kad bi saznali da mama ima 'dečka'? Kako bi se osećali? Razmišljaš li o tome?'' - ''Naravno da razmišljam o njima! Ali, ja nemam dečka! Prestanite!'' ''Nemaš, ali želiš da ga imaš! Misliš da se to ne vidi? Misliš da se ne vidi kako ga gledaš?'' ''Ostavite me na miru!'' - Jaučem u sebi. Ja nisam loša osoba! ''Folirantkinjo!'' - Viču u glas. ''Ostavite me! Ostavite me!'' Budim se oblivena znojem. Đorđe i Milica spavaju. Na sebi imam farmerke i duks -verovatno sam zaspala dok sam ih uspavljivala. Imam li snage da se istuširam? ''Moraš!'' Teram sebe da ustanem iz kreveta. Danica spava u dnevnom boravku. Pogledala sam u sat i zaprepastila se kad sam ugledala da ima pola 4 posle ponoći. Kao da sam 10 minuta spavala, a još na to da dodam košmare, posle kojih se osećam kao prebijena, skoro kao da nisam ni spavala. Bože, hoću li se ikad odmoriti?
 
 
 
    

Žrtva predrasuda ili? - A victim of prejudice or what? (VI)

    Đorđe i Milica su se vratili u Beograd na nekoliko dana. U martu će poći u vrtić na Novom Beogradu, a do tada će biti na relaciji selo-mama-tata. Čini mi se da im je zanimljivo da budu čas tamo, čas ovamo. Svi se trude da im pruže maksimalnu pažnju i ljubav, kako bi što bezbolnije preživeli razvod roditelja, i to, definitivno uspeva. Milica nije ni svesna šta se dešava, ali Đorđe sve zna. Znam da razmišlja o tome, ali je premali da bi shvatio. On misli, ako se tata izvinio i rekao da neće više da bije mamu, da treba se vratimo kod njega i da će sve biti u redu. I nemoguće je objasniti detetu od četiri godinice da to nije baš tako jednostavno. A ne volim da mu stalno pričam o tome kako me je pretukao i da ga potsećam na tu noć - stresno je i za mene i za njega.
    Kada su na selu, radim bez slobodnog dana, pa kada dodju u Beograd, spojim ta dva dana, da bih više bila sa njima. I tada ih vodim skoro gde god požele, kako bi im bilo što zanimljivije. Obnavljamo prijateljstva, stvaramo nova u komšiluku, ako vreme dozvoli, idemo u različite parkiće, osim ako žele da ponovo idemo u isti, a kada nas kiša iznenadi, odemo u igraonicu u Delta City-ju, ili Sava Centru, i zajedno se spuštamo niz tobogan, gađamo lopticama, jurimo kroz tunele. Prvi put mi je bilo pomalo neprijatno da se spuštam niz tobogan, jer sam tri puta veća od svih koji se spuštaju niz isti, ali već sledećeg puta sam uživala i zabavljala se kao da imam 5 godina. I Đorđu i Milici je još zabavnije kada se spuštam s njima. Prvo stavim Milicu u krilo, pa se spustimo zajedno, dok se Đorđe i ja držimo za ruke, a onda se rotiramo, Đorđe mi je u krilu, Milica za ruke. Mislim da se ja umorim više od njih, jer kad se vratimo kući, ja bih najradije da spavam, a oni bi mogli još toliko. Nekako ih odvučem u krevet, obavezno legnem s njima, jer kažu da im je lakše da zaspu kad sam tu, i obavezno zaspim pre njih, pa me probudi njihova svađa ili nečiji plač, jer su se potukli. Tada već moram da pretim da ako odmah ne budu zaspali, biće ili neće biti ovo ili ono. Nekad se zaista primire, ali češće ni to ne pomaže, pa zaspu tek kad ih savlada umor ili dosadna mama koji ih svakih pet minuta opominje.
    Još jedan slobodan dan, pre nego što moram da se vratim poslu u tržnom centru, i želim da ga što bolje iskoristim. Pre nekoliko dana sam se dogovorila sa kumom, koju sam pre 7 godina venčala, da se vidimo, pa sam ustala ranije, kako bih pripremila sve da bi smo mogli samo da doručkujemo i krenemo na Altinu. Ne sećam se kada sam poslednji put videla njenu decu... Verovatno za Đorđev rođendan, u decembru. Spakovala sam presvlake za decu u ranac, par igračaka - da im ne bude previše dosadno u autobusu, i krenula sa buđenjem. Pošto su kasno zaspali, buđenje u pola 8 im nije ni malo prijalo, a Đorđe je ušao u fazu 'još samo 5 minuta'. Do 8 sam uspela da ih izvučem iz kreveta, a do 9 smo završili sa doručkom, koji svaki put rezultira prljanjem svega u prečniku od metra - što sam prihvatila kao najnormalniju stvar na svetu.
    Do Altine moramo da promenimo dva prevoza, ali Đorđu i Milici to nije bio problem. Zanimljivo im je čekanje autobusa, jer svuda oko njih ima nešto zanimljivo - od ljudi koji takođe čekaju, preko smeća koje ljudi bacaju na ulicu umesto u kantu, do bilborda na kojima se smenjuju reklame. U autobusu razgovaraju sa ljudima, kao da ih poznaju, smeju se, komentarišu ono što im privuče pažnju, pa su tako i sami postali centar pažnje. Svima su simpatični. Nije što su moji. :)
    Kad smo stigli kod kume, deca su odmah počela da se igraju, kao da su svakog dana zajedno. Osete oni emotivnu hemiju odraslih, i vođeni istom, tako se i ponašaju. Tamo je bio i kumin svekar, koji bi, prilikom svakog našeg susreta, imao neku opasku na račun mog fizičkog izgleda, što sam na kraju pripisala njegovoj neotesanosti i prestala da obraćam pažnju. Čak i sada, nakon svega što mi se desilo, i iako je njegov pogled govorio koliko mu je žao, prokomentarisao je da 'izgledam odlično'. Verovatno je očekivao nešto drugo - muž me je prebio, razvodim se, sama sa dvoje dece - logično je da budem u neredu. A ja sam sve suprotno od toga, sa urednom frizurom i našminkana, ukusno i pristojno odevena, sa osmehom iz kog nije moglo ni da se nasluti kroz šta sam prošla. Pa, neću valjda na svakom koraku širiti svoju muku i opterećivati ljudi teškim pričama. To ni meni nije potrebno, a kamo li drugima. Nekoliko puta sam ulovila njegov istraživački pogled, koji, kao da je pokušavao da dokuči nešto što nije nalazio na prvi pogled. Za čudo, nije mi bilo neprijatno, ali njemu jeste, svaki put kada bi nam se pogledi sreli. Mogla sam da primetim da me sažaljeva iako se trudio da mi stavi do znanja koliko mi se divi što sam ostala jaka, nakon svega. Verovatno ću morati još neko vreme da se srećem sa takvim pogledima. Možda bih i sama tako reagovala na nekog sa pričom poput moje - ne znam. Srećom, nije se dugo zadržao - otišao je svojoj kući nakon 15-ak minuta. Kum je ostao sa decom u sobi, a kuma i ja smo izašle na terasu da popijemo kafu, jer je, naravno, u stanu zabranjeno pušenje. I ona je do pre dve godine bila pušač, pa je, uz pomoć elektronske cigarete, uspela da se reši te 'odvratne navike' - kako sada naziva pušenje. Bivši pušači su uvek mnogo više skloni kritici od nepušača, i svesna toga, uz osmeh sam odslušala pridikovanje na račun moje 'odvratne navike', pa srknula kafu i zapalila cigaretu. Razgovarale smo o poslu i svakodnevnim temama, ali sam mogla da primetim da ni ona nije očekivala da ću tako dobro da se držim posle tako kratkog vremena od nemilih događaja. Nije rekla ništa, ali ja je poznajem - skoro da mogu da joj misli pročitam. Iskreno, malo me je razočaralo što je očekivala nešto drugo. Mada, sigurno sam joj dala dosta materijala da tako misli. Brak me je pretvorio u nesigurnu i neborbenu, a sećam se da mi je i sama nekoliko puta skretala pažnju na to koliko sam se promenila i kako joj se to ne dopada. Odakle mi onda pravo da je krivim što je sumnjala da ću uspeti da istrajem?
    Vođena time da sva deca vole picu, pre nego što smo došli, umesila je testo za koru, i posle kafe, nabacala na njega sastojke i stavila da se peče. I njena i moja deca su se obradovala pici, isto koliko i tome što će je zajedno jesti. Kum se igrao s decom, kako bi nas dve mogle da se ispričamo, i zaista sam bila oduševljena time koliko je učtiv, sve dok mi, u jednom trenutku, kad seo da predahne, nije uputio pitanje: 'I, kumo, slušaju li te momci?' Mogu reći da se blago šokirala, jer ni u paralelnom univerzumu nisam očekivala takvo pitanje. Iz kog pravca je došlo i sa kojom namerom? Čime li je izazvano? Mislim da sam se i uvredila. A najviše od svega mi je zasmetalo, jer je postavljeno u prisustvu moje dece.
    - Koji momci? - Pitam, još uvek zbunjena.
    - Pa, mora da ima neki momak....- Nastavio je sa nekim čudnim osmehom, koji mi je govorio da je shvatio da mu je šala skroz trula.
    - Nema, na žalost.- kao, šalim se. - Imaš li nekog da mi preporučiš?
    - Ma šta to lupaš!? - Začula se Dana iz kuhinje, koja je odvojena šankom od dnevnog boravka u kom smo sedeli. - Ne obraćaj pažnju na njega, misli da je duhovit!
    - Imam jednog, ali ima troje dece.- Nastavlja,, čini mi se, nesvestan značenja onog što izgovara.
    - A, ne, ne dolazi u obzir. Već imam svoju decu i sasvim su mi dovoljni. Ali, ako znaš nekog ko ih nema, onda možda i možemo da se dogovorimo. - Ne znam ni zašto sam to rekla. Valjda sam i ja pokušala da budem duhovita. Neuspešno. Ali, shvatila sam jednu stvar - ja sam razvedena žena u Srbiji, i kao takva, normalno je da ću, čim napustim muža, naći jebača, možda i nekoliko njih, jer sam sada slobodna da radim šta hoću. O sebi vodim računa, jer hoću da privučem mušku pažnju, i ne gubim vreme, jer bez muškarca ne mogu da živim. A dok sam bila u braku, sve o čemu sam maštala je da se jebem s kim stignem, a naravno, to nisam mogla, jer sam bila u braku. I sada, kad sam se rešila te bede, mogu da širim noge do besvesti. Jer brak ženu sprečava da to učini tako što baci na nju neke čini, ili joj stavi nevidljive okove, koji joj onemogućuju da makar i pogleda drugog muškarca. Onog trenutka kad prestane bračna zajednica, dejstvo čini prestaje, okovi nestaju, a žena, kojoj je verovatno u biti da bude promiskuitetna, svoje, dugo potiskivane, seksualne težnje i namere ubacuje u petu brzinu, kako bi nadoknadila sve što je propustila dok je bila u braku. Pa, da li je moguće da ljudi razmišljaju na takav način? Zašto je to njihova prva pretpostavka? Da li to znaju iz ličnog iskustva ili iskustva ljudi iz okruženja? Ili je to nešto što bi sami učinili? Ne znam, ali jedno znam - daću sve od sebe da više ne pretpostavljam ništa ni o kome. Niko ne može znati šta je u nečijoj glavi, niti kako je u toj koži. I zato je neumesno pretpostavljati.
    Sigurna sam da ima žena koje nakon razvoda odmah potraže sebi nekog muškarca. Možda su ga već imale na čekanju. Takođe sam sigurna da ima i onih koje godinama nisu ni pomislile na to. Sigurna sam da ima i onih koje varaju svoje muževe, kao što ima i onih koje su im verne. Isti je slučaj i sa muškarcima. Izreka 'sto ljudi-sto ćudi' nije potekla ni iz čega, niti bi opstala toliko dugo u narodu, da se nije dokazala kao tačna milion puta. I ko zna kakva je moja ćud, i još, odakle mu pravo da pretpostavlja o njoj? Kako da se postavim prema takvim ljudima? Da li da ih ignorišem ili da ih prihvatim kao takve, nesposobne da uvide gde greše, nemoćne da shvate više nego što je to u stanju sedmogodišnje dete? I da mi ne bude žao što nisam u mogućnosti da to promenim kod njih, jer nemaju kapacitet za to. Srećna sam što sam svesna toga da će me sve to u početku pomalo pogađati, ali da ću vremenom ojačati i naučiti da ne pridajem značaj pretpostavljačima i njihovim komentarima. Nabaviću jednu korpu za takve - i čim naiđem na jednog - po sistemu eliminacije - ide u tu korpu - korpu za pretpostavljače. I svima lepo - i meni i njima. Meni, jer su u korpi, njima jer ne znaju da su tamo.

    Posle ručka smo krenuli kući, na Novi Beograd. Deca su se jedva razdvojila, i bilo mi je milo što se tako osećaju. Zaista bih volela da odrastaju zajedno i budu prijatelji i kad odrastu. Takva prijateljstva su najjača i zdrava za svakog čoveka, ma koliko se razlikovali kao ljudi. Dana i ja se ne poznajemo ceo život, ali već skoro 15 godina gradimo naše prijateljstvo. Veoma dobro se poznajemo i tu smo jedna za drugu kad je potrebno, iako se ređe viđamo od kako imamo svoje porodice. Ona je odmah došla da me vidi kada sam se preselila sa decom kod sestre - odvela decu kod svekrve i došla. Njena podrška mi mnogo znači, a lakše se nosim sa problemima kada me voljeni ljudi podržavaju. S druge strane, imam još jednu kumu, sa kojom sam napravila duplo kumstvo - venčala ona mene, pa onda ja nju. Nije mogla da nađe vremena da popijemo kafu. Dogovorimo se, pa ona otkaže. Mora na ručak kod babe svog muža. Sve je ok -  samo ti ručaj. I pozdravi babu. Previše tereta imam na leđima da bih još dodavala i brigu o ljudima koji toga nisu vredni. Tu se naše kumstvo završilo. Koliko smo se poznavale, dosta je i trajalo. Upoznale smo se na poslu, zbližile kroz humor, površno ocenile, pa pogrešno procenile i na kraju shvatile (bar ja) da nismo jedna za drugu. Neverovatno je što sam apsolutno ravnodušna prema našem razlazu. Verovatno zato što pravih emocija nikad nije ni bilo. Ko će ga znati? A kome je i bitno? Meni više nije. Ali to je dokaz da je prijateljstvo kao dete - mora da se rodi, da se hrani i neguje, prohoda i padne, pa ustane i ide dalje. I kad, s godinama, postane stabilno, možeš imati u njega poverenje da će voditi računa samo o sebi.
    Posle sat i po vremena, stigli smo u Belvil, a Đorđe i Milica ne žele kući, već hoće da se malo igraju napolju. Belvil je prilično bezbedan  za malu decu, sa širokim šetalištem i odvojen od ulice duplim trotoarima. Strah da ih ne udari auto ne postoji. S druge strane, u Belvilu ima mnogo mladih bračnih parova sa malom decom, pa uvek pronađu društvo za igru. To mi donekle štedi snagu, jer ne moram svo vreme da ih jurim. Sednem na klupicu i nadgledam igru, a neretko se i umešam. Ponekad me nervira što sam uvek ja ta majka koja interveniše, posprema decu i pravi red. Jer moja deca se ugledaju na mene, pa se i oni tako ponašaju. Đorđe stalno edukuje vršnjake o lepom ponašanju i deljenju igračaka - što se njegovim vršnjacima i baš i ne dopada.
    'Kako se ti zoveš?' - Đorđe pita nekog dečaka.
    'Petar'.
    'Petre, ovaj tobogan je za svu decu. Nije samo tvoj i ne možeš da zabraniš drugoj deci da se spušaju. Svi moramo da se spuštamo. A ako ne budeš dobar, ja te neću pustiti da se spuštaš. Moraš da deliš. I da čekaš red. Ja ću sledeći pu da ponesem dva autića, i jedan ću dati tebi, da ti vidiš kako ja znam da delim. Tako rade dobra deca. I, hoćeš da deliš tobogan i da čekaš red?'- Đorđe je završio svoj monolog, a Petar ga je zbunjeno gledao nekoliko sekundi, pa je onda sišao sa tobogana i stao u red. Ja sam se bukvalno iskrivila od smeha. Udavio ga je kao zmija žabu. A onda se okrenuo ka meni i rekao: 'Mama, vidiš kako smo se Petar i ja sve lepo dogovorili!' - Sav ponosan na sebe. Jedva ostadoh ozbiljna. -'Bravo, miško!'
    Na klupi preko puta ove na kojoj ja sedim, devojčica od 5-6 godina uči Milicu kako da lutki uveže kosu u konjski rep. Milica, inače, ne mari za lutke. Njoj su Đorđevi autići zakon. Ali sada je pokazala interesovanje, verovatno jer joj se dopala ta devojčica. Milina mi je dok ih posmatram. Dečija bezbrižnost zna odlično kako da opusti i rastereti. Trče, padaju, ustaju, razdragano se smeju i taj zvuk bi trebalo da se naplaćuje kao antistres terapija. Posmatram i roditelje te dece. Neki se jure s njima, neki čavrljaju o njima, neki o nekim drugim stvarima. Ima i onih koji sede sa društvom u kafiću na šetalištu, koristeći dečiju igru da se sami malo odmore. I tada ugledam njega. Gospodin 'upaljač' sa savršenim rukama. Telom je okrenut ka meni, ali glavom u pravcu svog sagovornika - prelepe i prezgodne crnke u kratkoj, lepršavoj teget haljini. Trgnula sam se čim sam ga ugledala. Neprijatno mi je, ali ne znam zašto. Sada me je strah da ponovo pogledam u tom pravcu. Želim, a ne mogu. Da li me je video? Čisto sumnjam da vidi išta osim devojke sa kojom sedi. Ni ja ne bih drugačije da sam na njegovom mestu. Dođe mi da pokupim decu i povedem ih kući, ali ne mogu da ih prekidam u igri zbog svojih budalaština. Nek se igraju još 10-ak minuta, ionako smo već dugo napolju. Pogled mi opet kreće ka njemu, ali ga brzo zaustavljam. Ako primeti da ga gledam, pomisliće da želim nešto od njega, a kad kažem 'nešto' , zna se na šta mislim. A onda će da stavi na vagu mene i zgodnu crnku, i ja ću da odletim sa tasa, koliko će ona da prevagne. Zašto uopšte razmišljam o tome? Nije da želim nešto s njim. Hm... Želim li? Hoće li ispasti da je kum bio u pravu? Da li sam potrčala da što pre nađem muškarca koji će da mi nadomesti muža? Da pre nađem njega nego što pronađem sebe? Da li uopšte znam šta želim i šta mi je sada potrebno? Mogla bih malo da se pozabavim tom tematikom, pre nego što ubacim kuma u onu korpu.
    'Mama, mama!' - Milica trči prema meni. - 'Kaki mi se'.
    Uzimam je u naručje i zovem Đorđa da krenemo kući. Dok smo išli ka našoj zgradi, slučajno mi ode pogled ka 'gospodinu upaljaču'. I njegov je bio na meni. Zbunjen- čini mi se. Sa Milicom u naručju, Đorđem za ruku i dečijim rancem na leđima - sigurno sam ga iznenadila. Verujem da nije očekivao da sam majka dvoje dece. A možda ga i zabole dupe za to. Društvo mu je previše privlačno da bi razmišljao o tome.

    Tek kada sam uspavala decu, mogla sam na miru da razmislim o 'upaljaču' i mojim mislima o njemu. Da li mi se dopada? Ako mi se dopada, zašto mi se dopada? Ni ne poznajem ga. Kako mogu da osećam bilo kakvu želju za njim kad ne znam ništa o njemu? Fizički izgled? Da li je to ono što me pomera iz ravnoteže? Njegove ruke? Široka ramena i dobro dupe?  Njegovo samouvereno držanje? Ili to što mi se obratio? Što mi je ukazao pažnju? Pokazao interesovanje za mene? Činjenica da mogu biti privlačna jednom takvom muškarcu? A zašto bih mu ja bila privlačna? Devojka sa kojom je sedeo je mis sveta u poređenju sa mnom. To je tip devojke koja ide uz njega. Ja sam majka dvoje dece koja se još uvek nije zakonski razvela i tako i treba da se ponašam. Osim ako ne želim da dokažem da je kum bio u pravu. A nije ni bitno da li je u pravu ili nije, jer ja treba da budem verna sebi. Da postupam u skladu sa onim što osećam, želim i očekujem, sa onim što mi treba. A da li mi sada treba muškarac? Ne znam zašto uopšte i razmišljam toliko o tome kad imam toliko drugih briga o kojima treba da brinem. Moram da nabavim još jednu korpu u koju ću ubacivati 'ono o čemu ću misliti kasnije'. I da je gurnem u neki ćošak, da mi ne upada u oči.
 
    

Drugi muškarac (V) - The other man

  Situacija sa gospodinom 'upaljačem' me je sasvim poremetila. Za ovo vreme od kako sam napustila muža, uspela sam da stvorim rutinu koja mi je prijala i koja me je pridržavala da ne posrnem i padnem. A ovo sada mi tera misli u sasvim drugačijem pravcu. Nisam razmišljala o drugim muškarcima, bila sam udata, imam dvoje dece. Nisam ni pomišljala o tome da će mi se neko dopasti, a kamo li da ću ja privući nečiju pažnju. Daleko od toga da smatram da sam neprivlačna i da ću samovati do kraja života, ali to je bilo poslednje na mom spisku prioriteta, I sada, nakon ove nedužne pozajmice upaljača, ne mogu da izbacim iz glave njegov lik, njegove ruke, njegov glas. Nisam ni sigurna da li me je privukao on, kao on, ili sam samo željna pažnje, flerta, ljubavi ili već nečeg drugog. A sasvim je sigurno da mi je falila pažnja muškarca, nekog kome ću biti lepa, ko će želeti da bude sa mnom, ko će razmišljati o meni, kome ću biti centar sveta. Ali, da li to može da traje večno? Da li iko može nekog zauvek da voli? Da misli na nekog i posle deset, dvadest godina braka, veze? Moji roditelji su savršen primer takvog braka; oni se čak i danas drže za ruke dok šetaju - čovek bi rekao da su juče počeli da se zabavljaju. Zašto ja to nisam mogla da imam? Da li je to zbog mog lošeg procenjivanja ili zaljubljivanja u pogrešne, ili sam, naprosto, takva - nesposobna da zadovoljim i zadržim pažnju muškarca duže od godinu,dve? Da li ne umem da dajem dovoljno pa tako izazovem nezadovoljstvo kod muškarca, ili možda dajem previše, pa me se zasiti i ogadim mu se? Da li bi se meni neko koga volim ogadio zato što mi daje previše? Da li bih zbog toga poželela da ga premlatim? Ne znam šta bi neko morao da uradi da bih pomislila da je nasillje jedino rešenje. Koliko god iznervirana ili povređena bila, normalna ljudska reakcija je govor - miran razgovor ili čak svađa, jer razum mora da dominira, on nas čini drugačijim od životinja, on guši životinjske instikte i vuče ljudske na površinu. A ako on zaćuti, mi smo ništa više od životinjskog čopora u kome snaga klade valja.
    I opet mi se javljaju slike zgodnog neznanca mišićavih ruku, i misli mi trče maraton u svim pravcima. Da li sam mu se dopala, pa je iskoristio upaljač kao izgovor da mi priđe? Ma, da, kako da ne! Sigurno sam mu bila privlačna, onako tranjava i neuredna. Od svih dana, ja sam baš tog dana krenula iz kuće nenašminkana i obučena kao da sam krenula na zadnji ulaz da bacim smeće. Ni samoj sebi se nisam sviđala takva, kako bi se njemu svidela? A on, kao bog! Prelep i preplanuo, ležeran i zadovoljan, Ne mora ni prstom da mrdne da bi imao koju god poželi. Takvo je vreme došlo, žene su lovci, muškarci su plen. Ranije su muškarci razmišljali o ženama kao o boginjama koje treba osvajati, kojih treba biti dostojan. Sada je obrnuto, bar mi se tako čini kad gledam oko sebe. Žene napadaju sa svih strana, a muškarci se ne trude ni oko koga, jer im je sve kao na tacni. Sada žene prve prilaze, prve pozovu, bez ustručavanja i razmišljanja o tome 'šta će on da pomisli'. jer koga briga šta će da pomisli? Žena današnjice bi započela razgovor sa prelepim muškarcem koji joj traži upaljač, a možda bi uspela i kafu da popije sa njim. Ali ja ne mogu da ne pomislim 'šta će on da pomisli'. Jebeni stari kov, drži me čvrsto okovanu u prošlom veku. Ili mi možda treba samo malo više vremena da se naviknem na činjenicu da više nisam udata. Nadam se da je ovo drugo, jer u suprotnom, jedini muškarac sa kojim ću imati nekakav kontakt, biće poštar koji mi donosi penzioni ček.
    Iako sam ranije krenula na zakazan pregled kod zubara, tramvaji beogradskog gradskog prevoza su odlučili da sabotiraju moje nastojanje da stavim veštački zub umesto onog kojeg mi je bivši muž pesnicama odstranio iz vilice. Već mesecima osmeh prikrivam šakom, i samo neko ko nema sve zube, može da razume moju potištenost zbog toga. Naporno je razmišljati o načinu na koji se smejete i kako sakriti nedostatak zuba, da vaš  sagovornik ne bi primetio rupu. Ne fokusirate se u potpunosti ni na razgovor, ni na osobu sa kojom razgovarate, već samo na to da se ne primeti da vam fali zub. I iako Danica kaže da se ne vidi dok se široko ne nasmejem, jer je u pitanju četvorka, ja znam da ga nema i samo o tome razmišljam. I sada, kada sam konačno skupila novac i odvojila vreme za to, nema ni jednog jedinog tramvaja već 15 minuta. Taksi nije prihvatljivo rešenje. I, boga mi, se dvoumim oko toga, da li da poništim kartu kad bude stigao ili da ljubazno pošaljem kontrolora u tri lepe? Onako, ljudski. Na sreću, ubrzo je naišla 13-ica a kontrole nije ni bilo. Sa deset minuta kašnjenja stižem pred zgradu, na čijem je prizemlju moja zubarka imala ordinaciju, i pre nego što sam stigla da pritisnem dugme na interfonu, otvorila su se vrata zgrade i srce mi je preživelo jedno tri-četiri manja infarkta kad sam ugledala NJEGA! Gospodin 'upaljač'! Mislim da mi neće biti potrebna anestezija, jer sam se kompletno paralizovala. ''O, zdravo!'' Nasmejao se, čini mi se, prijatno iznenađen. U svetloplavoj košulji, rukava podvrnutih do laktova, i džinsu, izgledao je bolje nego što sam ga upamtila. A ruke! Fantastične ruke, koje mogu da zamislim svuda po sebi. Progutala sam knedlu i pokušala da išutiram nepristojne misli, dok sam se mučila da pustim glas. ''Ćao''.- konačno sam propištala i pošla da uđem. ''I ti si kod doktorke Marković?'' Upitao je, dok razmišljam o tome kako da stignem do ordinacije a da ne padnem usput. ''Jesam. Izvini, kasnim.'' Brzo sam ušla u zgradu i kao da me neko juri, potrčala uz stepenice koje vode ka visokom prizemlju. Rekao je još nešto, ali nisam uspela da čujem. Pa, dobro, šta je to sa mnom? Imam 32 godine i ne umem da razgovaram sa ljudima! Moja Milica bi se bolje snašla od mene. ''Zdravo'', ''Kako si?'', ''Doviđenja''. Zar je to toliko teško? Jeste, kad treba da pričam sa muškarcem koji je lepši od mene, u najmanju ruku, deset puta. Toliko je privlačan da se osećam kao miš pred divovskom mačkom. Miriše na svežinu, iako je +40 napolju, i izgleda kao da mu vrućina ne smeta ni malo. Sigurno ima auto sa klimom. Da se vozi tramvajem, verovatno bi bazdisao na mešavine znoja radnika i penzionera, koji nemilosrdno oslobađaju svoje prirodne mirise i guše jedni druge, dok zamišljaju hladan tuš po povratku kući. Slike iz tramvaja su mi pomogle da se saberem i odradim ono zbog čega sam došla, da nabavim novi zub.
    Nakon što je napravila kalup za moj novi zub, doktorka Marković, uvek prijatna i izuzetno profesionalna, zakazala mi je probu zuba za prekosutra. Nisam očekivala da će tako brzo biti gotovo, pa sam se veoma obradovala. Ovo je velika stvar za mene. Za par dana ću moći da se smejem bez uzdržavanja i pomoći desne ruke. Možda ću se tada osećati manje kao miš, a više kao mačka, pa se, kad se nađem u situaciji da treba da progovorim sa nekim muškarcem, neću toliko sramiti i ponašati se kao da imam 13 godina. A možda samo ostanem miš sa lepim osmehom. I to je nešto.
    Izašla sam na ulicu i krenula ka Bulevaru Kralja Aleksandra, odakle će me neki tramvaj odvesti do Novog Beograda. Čini mi se da više nije +40 stepeni. Sada je zasigurno oko +50 - u hladu. Vazduha skoro da nema, ili je toliko vreo da se jedva udiše. Žestoko se znojim i znam da mi se puder sliva niz lice u prugastim tragovima, a zagarantovani smrad u tramvaju me ne raduje ni malo. Najviše od svega me nervira što ću, kad stignem kući, morati da skidam šminku pa da se ponovo šminkam, jer treba da se nađem sa kumom, koju dugo nisam videla, da popijemo kafu i ispričamo se. Sunce mi prži kožu, a svetlost je toliko zaslepljujuća, da ne uspevam da vidim ništa na ekranu telefona koji postaje vreo. Vraćam ga u torbu i čkiljeći pokušavam da prepoznam broj tramvaja koji dolazi. Malo pre tramvaja, kraj samog stajališta, zaustavio se crni auto, sa znakom konja na prednjem delu, na šta nisam obratila posebnu pažnju, jer ne poznajem nikoga ko vozi išta slično. A onda začujem njegov glas. ''Komšinice, ideš li kući? Mogu da te odbacim.'' Da li je ovo moguće? Srećem ga dva puta u jednom danu. Sada već mogu slobodno da posumnjam da mu se dopadam, jer ovo je previše slučajnosti. Uostalom, da ga ne zanimam, ne bi mi nudio prevoz do kuće, zar ne? Ne, ne, ne, ma šta to umišljaš? Sreli ste se u komšiluku, pa kod zubara, video te na stanici i ljubazno ponudio prevoz. Možda je druželjubiv i učtiv. A možda je i nekakav manijak. Koji muškarac u današnje vreme ovako startuje nekog? Pogotovo, takav muškarac, i pogotovo mene? Tu sigurno nešto ne štima. ''Hvala ti, ali stiže mi tramvaj'', brzo sam odgovorila i ušla u tramvaj koji je stao iza njegovog auta. Srećom, na vreme sam shvatila sam ušla u 6-icu, koja ne ide na Novi Beograd, pa sam na sledećoj stanici izašla da sačekam drugi. Sunce i dalje prži, a ja razmišljam o tome kako sam do sada već mogla da budem kod kuće i pijem kafu. Ili možda u nekom šumarku? Neka nisam pošla s njim, tešila sam se. To što živi u komšiluku nije nikakva garancija da je normalan. U susednoj zgradi, na petom spratu, komšija redovno onaniše kraj kuhinjskog prozora, već mesecima. Roletna je spuštena tek toliko da mu se ne vidi lice, što je i bolje, jer ne znam kako bih se ponašala da ga sretnem na ulici. A možda je on gospodin 'upaljač'? Možda je primetio da sam ga primetila, pa zato hoće nešto od mene. Ne, to ne može biti on. Ne deluje mi kao takav. Previše dobro izgleda da bi bio takav. 'Da, kao da si do sad upoznala, ko zna koliko, ljudi koji onanišu kraj prozora, pa znaš da tako ne izgledaju', pomislila sam. Najbolje bi bilo da dodjem kući i ohladim glavu, pa da na miru razmislim o tome, a on nek se nosi sa svojim skupim autom i savršenim rukama. Zbog takvih ruku sam upravo dala 100 evra za zub koji mi ne bi ni trebao da njih nije bilo.

Odluka (III) - Decision

    Donela sam odluku i moram da stanem iza nje. Moram, jer je ispravna. Ispravno je otići od nekog ko te vređa, ponižava i bije, ko te ne čini srećnom, kraj koga nisi spokojna. Ispravno je što želiš život bez straha, bez razmišljanja o njegovom raspoloženju, život koji ćeš živeti slobodna da dišeš i delaš onako kako se osećaš. Ispravno je što želiš da odeš od čoveka, od koga, kad ti prilazi, ne znaš da li da očekuješ zagrljaj ili udarac. Ispravno je, ne sumnjaj u to više nikada. Tako sam iz dana u dan ubeđivala sebe da nisam pogrešila što sam otišla odande. Sumnje su me morile toliko, da se čudim što sam prošla bez nervnog sloma. Koliko sam prvih dana bila sigurna da sam ispravno postupila, toliko sam, posle par nedelja dovodila u pitanje svoju odluku. Gledala sam svoju decu i nisam mogla da ne razmišljam o njihovoj budućnosti sa razdvojenim roditeljima, podeljenim vikendima i podeljenom ljubavlju. Nisam mogla da ne budem nesrećna zbog njihove želje da svi budemo zajedno, da se ne zagrcnem kad god bi me pitali kada ćemo da se vratimo kući. Jer onaj stan je bio njihov dom, sve drugo je 'u gostima'. Sada živimo kod moje sestre, ali to je teta Danicin krevet, teta Danicine knjige, teta Danicin kompjuter. Čak i tako mali znaju da to nije naše, da mi tu ne pripadamo zauvek. Ali, velika je greška prepuštati se takvim mislima, sada to znam. Jer one te obuzimaju, preplavljuju, dave, guše, blokiraju razum, odvajaju od stvarnosti. Svu energiju uložiš u njih i ostaneš bez snage za ono što je stvarno bitno - za sebe. Ti si sada najbitnija - svi su mi govorili. Deca su mala, oni će to lakše podneti nego ti. Patiće, normalno je da hoće, ali i to će proći. Ali ti, ako se prepustiš bolu i sažaljenju, nećeš se tako lako izvući. I zato ne razmišljaj o tuđoj patnji, pa čak ni o svojoj. Ne razmišljaj o onome što je bilo, jer ništa ne možeš da promeniš. Ne muči se sumnjama i preispitivanjima, jer si sve uradila kako treba. Razmišljaj o tome kako ćeš lepo živeti sa svojom decom, kako ćete bezbrižno raditi sve što vam padne na pamet i uživati u tome. Razmišljaj o stvarima koje možeš da uradiš kako bi ste se smejali najjače što možete, o mestima koje možete da posetite a gde još uvek niste bili, pa makar to bio i parkić na drugom kraju grada. Da, to je ono što te čeka i prema čemu treba da trčiš.
    Provereno je tačna ona narodna izreka da je jutro pametnije od večeri. Ujutro smo odmorni, puni energije i bistrih misli, neopterećeni onim što vam dan donese ili odnese, spremni za još jednu životnu bitku. I to je bio deo dana kada bih, do zuba naoružana sigurnošću, tapšala sebe po ramenu zbog odluke da prestanem da budem žrtva. Ali, kako dan odmiče, moji odbrambeni bedemi se ruše pod neočekivanim naletima straha i strepnje. Opet se plašim njega, iako više ne živim s njim, plašim se šta bi mogao da pomisli, šta bi mogao da kaže, da uradi, jer znam da mu se ne bi svidelo što ga se polako oslobađam. Izlazim iz tramvaja i osvrćem se preko ramena, iako je dan. Ključeve počinjem da vadim iz tašne još na petnaestak metara od ulaza u zgradu, jer traženje ključeva oduzima vreme potrebno za bežanje ako me čeka iza ćoška. Pritisnem dugme lifta i udaljim se metar-dva, jer ako je on u njemu, imaću bar neku prednost. Dok se vrata lifta otvaraju, rad srca se ubrzava a disanje mi postaje sve teže.Tada sam shvatila da bih bila mnogo mirnija da imam pri ruci neki nož, ili viljušku u krajnjem slučaju. Muškarac izlazi iz lifta, a ja nemo stojim paralisana strahom, dok posle nekoliko sekundi nisam shvatila da je to samo komšija pošao da baci smeće. Kasnije ću razmišljati o njegovom zbunjenom pogledu, sad moram da uđem u lift i počnem da dišem. Samo da uđem u stan i sve će biti u redu. Zaključaću vrata, skuvati kafu i konačno odahnuti. Ali, nije bilo kao što sam se nadala. strah je nestao, a zamenila ga je strašna i jeziva teskoba, sa kojom nisam imala snage da se borim. Bože dragi, zašto se ovako osećam?! Šta nije u redu sa mnom? Najgore je prošlo i konačno sam slobodna, a osećam se kao zatočenik u sopstvenoj tamnici iz čijih mračnih ćoškova izviriju bestelesne zveri krvavih čeljusti, vrebaju me, gladne i željne, čekaju da padnem kako bi me zaskočile i nahranile se onim što je od mene ostalo. Nek me ostave na miru! Zar nisam dovoljno patila? Neću da mi zaklone sunce koje me je konačno obasjalo; ne dam! Možda bi trebalo da odspavam malo, neće mi biti gore, sigurno. Nekad bih sanjala, nekad ne, ali buđenje mi je postalo omiljeni deo dana, jer mi je donosilo olakšanje i prekopotreban mir. Danima, nedeljama, sam se borila tako sa svojim demonima, ne dozvoljavajući im da me nadjačaju. Bila sam sigurna da sam snažnija od njih, i da to što me ponekad izmore, nikako ne znači da su pobedili. Ne, ni slučajno. Samo ću malo da predahnem, pa nastavljam da ih udaram, dok ih ne uništim u potpunosti.
    Negde sam pročitala da je potrebno da poznajete sebe i svoje potrebe da biste bili srećni, jer ako znate koje su vaše potrebe, znaćete i da nađete način da ih zadovoljite, a kad to učinite, logično je da ćete biti srećni. Da li je to čitanje nekog lakog štiva, šetnja pored reke ili gledanje fotografija netaknute prirode, slušanje omiljene muzike ili sedenje na terasi u potpunoj tišini uz kafu i cigaretu, sasvim je nebitno.  Bitno je da se nakon tih, samo vaših, trenutaka osećate bolje i ispunjeno. Odlučila sam da otkrijem šta je to što će mi napuniti baterije na brzinu jer to može da bude moje tajno oružje protiv zastrašujućih demona moje psihe. O, kako sam ih samo lako otkrivala, oslobođena straha od tuđeg mišljenja o tome. Bilo je važno samo da meni prija, i nikome više. A da li će se nekome svideti ili neće, koga briga. Tri omiljene pesme slušam celim putem do posla, razmišljam o tekstovima, pravim scenario po njima, zamišljam likove i izgubim se u tome. To je jedino opterećenje. Sutra idem da prošetam pored Ade. Sešću na obalu, posmatraću vodu i neću izgovoriti ni jednu jedinu reč satima. A možda ću otići na savski kej. Kupiću kafu i popiću je na klupici kraj reke, ali na onoj najudaljenijoj od splavova.Da, to mi treba; reka, tišina i ja. Nedostajala sam sebi i potrebno mi je da provedem malo vremena sa samom sobom; da ispričamo jedna drugoj šta nas muči i da jedna drugoj pokušamo da pomognemo. Nadam se da će me podržati u odlukama koje sam donela. Jer koga mi imamo osim jedna drugu.

*******

   Sedela sam na drvenoj klupi blizu obale Save i posmatrala vodu, čiju su bistrinu mutili otpaci sa splavova i smeće koje pokupi sa obale , većim delom neuređene i obrasle travom. Htela sam da isključim glasove ljudi i dece koji su šetali tuda, i utonem u tišinu. Zazvonio mi je mobilni telefon i razočarano shvatam da on planirane tišine nema nisšta. Poziv je bio od mame, pa sam se ipak javila, jer su Đorđe i Milica bili s njom. Zvala je da čuje kako sam. Razmenile smo nekoliko rečenica o tome kako smo provele dan, pa sam se vratila pokušaju da uživam u tišini.
    Nisu mi smetali glasovi prolaznika, niti njihovi razgovori, sve dok ja ne moram da progovorim. Bilo mi je potrebno da ćutim, jer sve što sam radila u poslednjih nekoliko nedelja, bilo je suprotno od toga. Gde god bih pošla, morala sam da pričam; i na poslu, i sa prijateljima, pa kad dođem kući i sa sestrom koja je bila sigurna da ću lakše podneti tragediju koja mi se dogodila ako budem stalno pričala o tome. Možda je bila u pravu, ali ono što mi je u tim trenucima stvarno bilo potrebno, bila je prokleta tišina. I nije mi mnogo smetalo kad drugi pričaju; mogla sam sa neverovatnom lakoćom da se isključim, ali njihova pitanja su tražila odgovore koji su zahtevali naprezanje moždanih ćelija, pomeranje usana i ispuštanje glasova, a ja za to, jednostavno, više nisam imala snage.
    Nedaleko od mene, dva dečaka od četiri ili pet godina, pokušavala su da spreče trećeg, da prođe kuda je pošao, jer nije tražio dozvolu za to. Iako svesna da je to samo dečija igra ili bezopasna smicalica, nisam mogla da ne sažalim na trećeg mališana, koji nije ni pokušavao da im se suprotstavi. Potsetio me je na mog Đorđa, koji nikad nije ni umeo a ni želeo da ulazi u sukobe sa svojim vršnjacima, niti da pokuša da uzvrati na nepravdu koja mu je učinena. Samo bi mirno prešao preko toga ili ignorisao. Bila sam mu odličan primer za to. Setila sam se jednog odlaska u vrtić, kada smo, nakon što smo ostavili Milicu u jaslicama, sišli u prizemlje gde se nalazila trpezarija. Doručak samo što nije počeo i većina mališana je već zauzela sebi mesto. Nakon što me je veselo pozdravio, Đorđe je potrčao ka stolu za kojim su sedeli njegovi drugari iz grupe. Dve stolice su bile prazne, ali na koju god bi pošao da sedne, neki od dečaka bi postavio ruku preko nje i rekao mu da tu ne može. Đorđe je na kraju ostao da stoji, zbunjen njihovim ponašanjem. Nisam mogla da progutam ljutnju koju sam osetila prema toj deci (želju da im izvučem uši, jesam - ali jedva). Zakoračila sam u trpezariju i rekla Đorđu da slobodno može da sedne gde god želi, nakon čega je pomerio ruku jednom njih i seo. Sva deca za stolom su počela da se smeju, kao da je to bila neka mnogo smešna fora i nastavili da pričaju o tome ko ima većeg spajdermena, čiji može da baca mrežu, ko je ima još bolje od toga, ali ga je izgubio u parkiću. Kada me je vaspitačica ugledala u trpezariji, prišla mi je i zamolila da izađem, što sam i učinila nakon što sam joj skrenula pažnju na to što se desilo i izrazila zabrinutost za svoje dete, koje ne želim da šaljem u vrtić da bi ga druga deca maltretirala.
    - Oni moraju sami da rešavaju konflikte u koje uđu, i da, samostalno, pronađu način da se izbore za svoje mesto u grupi. - Izrecitovala mi je deo iz udžbenika sa Učiteljskog fakulteta. Pa zar vaspitači ne bi trebalo, između ostalog, da učestvuju u vaspitanju dece koja su im poverena? Odatle im valjda i naziv. Zar ne bi trebalo da ukazuju deci na to šta je dobro a šta loše ponašanje i da ih uče kako da se međusobno poštuju i lepo druže? Bitno je da su se one okupile za istim stolom i prepričavale jedna drugoj svoje privatne dogodovštine, a deca neka sama odlučuju ko će gde da sedne i da li će sesti uopšte.
    Vidno besna, izašla sam iz vrtića i odmah nazvala svog muža da bih mu ispričala šta se desilo i olakšala sebi dušu.
    - Ti, bre, nisi normalna! - Zaurlao je s druge strane. - Oko čega ti praviš dramu! Samo koza kao što si ti može tako da reaguje! Seljanko! Sad ćete gledati kao ludaču kad budeš sledići put vodila decu u vrtić! Jer ja ih neću voditi! Ne pada mi na pamet da se crvenim tamo zbog tvojih sranja i .... - Prekinula sam vezu jer nisam mogla više da ga slušam. Mislila sam da će mi biti lakše nakon razgovora s njim, da će me umiriti i reći da nije to toliko strašno kao što sam ja to doživela, a umesto toga, on me je obasuo paljbom uvreda i optužbi. Čula sam zvuk pristigle poruke i videla da je od njega. Pomislila sam da mi se sad, verovatno, izvinjava zbog svoje preterane reakcije.
    ''Kome si se ti usudila da prekineš vezu!? Šta si ti umislila, ko si?! Jebaću ti paorsko-debilsku kučku koja te je okotila, samo da dođem kući!''
    Zastala sam da pročitam ponovo, ali ne uspevam da razaznam slova od straha koji mi je zamaglio vid. Ali, tekst sam dobro upamtila. 'Jebaću ti paorsko-debilsku kučku koja te je okotila...' Srce mi je za dve sekunde dostiglo 150 u minutu, a graške znoja počele da se slivaju niz zajapureno lice. Osećam da ruke polako počinju da mi trnu, dok su mi klecava kolena i vrtoglavica koja je naišla, ukazivali na to neću uspeti da stignem do kuće u jednom komadu. Nastavljam da hodam, ali tlo kao da je počelo da mi izmiče pod nogama. Brže bolje sam sela tu gde sam našla, na trotoar na sred ulice koja je vodila u vrtić. Strah me je bilo da se ne povredim, ako bih se onesvestila. Tekst njegove poruke mi se grozničavo smenjivao sa pitanjima na koja nisam mogla da dokučim odgovore. Šta se to upravo desilo? Zašto i čemu takve reči? 'Paorsko-debilsku kučku koja te je okotila!' Kako iko može da kaže tako nešto bilo kome, a pogotovo ženi koja mu je rodila dvoje zdrave i pametne dece? Ne, on me ne voli! 'Jebaću ti.... samo da dođem kući'. Da me voli, nikada me ne bi ovako povredio. Ovo nije bilo izgovoreno u trenutku besa i ljutnje,već pažljivo smišljena i otkucana poruka, poslata da me povredi i uplaši. A ako želiš da zaplašiš nekoga na takav način, tu nema ni ljubavi ni poštovanja; nema ničega. Odavde nema dalje. Ovo je kap koja je prelila, već toliko puta preliveno, bure. Koliko ću još udaraca morati da primim da bih shvatila da ostajanje u tom braku nema ama baš nikakvog smisla? Podhitno moram da odem dok nije ubio preostale tragove života u meni, dok još uvek umem da prepoznam obrise samopoštovanja, koje polako ali sigurno, izčezava. Ali, gde da odem? Gde da odem sa dvoje dece? Mogu na mnogo mesta, privremeno, ali zauvek? Kako ću zauvek sama s dvoje dece? Ko će da ih čuva iz dana u dan dok ja radim za bedni minimalac sa kojim jedva jedno može da preživi, a ne troje? Već mesecima tražim drugi posao, uporno konkurišem na svaki oglas čije kriterijume ispunjavam, a ni na jedan razgovor nisam bila pozvana. Bila mi je potrebna 'veza' koju nisam imala i beg od života koji sam vodila. 'Ma, šta ti je sad?' Kad je napad panike prošao, počinjem da prekorevam samu sebe zbog misli koje su me obuzele. 'Zašto si se toliko izbezumila? I ranije ti je govorio slične stvari, pa kad bi se smirio, sve bi bilo u redu.' Ali nije bilo u redu da se svaki put osećam kako sam se tada osećala, samo zato što je on ustao na levu nogu. Nije bilo u redu, i duboko u sebi sam bila svesna toga, ali nisam bila spremna da to prihvatim. Grozničavo sam počela da razmišljam o tome šta bih mogla da uradim kako bih ga odobrovoljila. Otišla sam u prodavnicu i na brzinu pokupovala sve što mi je bilo potrebno za ručak. Gotovo sam trčala, kako bih stigla da napravim i pitu sa mesom. Za razvlačenje kora je potrebno vreme, pa sam, dok bi odmarale između razvlačenja, u trku uključila veš mašinu, pokupila igračke, skupila i složila veš koji se osušio, pripremila presvlaku za decu kad se vrate iz vrtića, i zategla sve da bude kao pod konac. Na sreću, uspela sam sve da završim do pola tri, na brzinu se istuširala i spremila za posao, nadajući se da će ga proći zlovolja dok se vratim kući. Tako je i bilo. Kad sam se vratila s posla, ponašao se kao da se ništa nije desilo, što sam ja jedva dočekala, i nesvesno, opet odbacila mogućnost da ga ostavim.
    ''Neću više da se igram s vama. Niste dobri!'' - Trgnuo me je iz misli glas trećeg dečaka. I moj Đorđe bi tako postupio i to mi je izmamilo osmeh. Palcem podignutim na gore, stavila sam mu do znanja da ga podržavam, na šta se on ponosno osmehnuo, i nastavila, ćutke, da posmatram prelepu Savu, kojoj ni svo to smeće nije smetalo da bude veličanstvena.

Oluja (I) - Storm

    Svi imamo snove i živimo život sa željom da ih ostvarimo. Neko uspe u tome, neko ne, ali ta želja ostaje u nama do samog kraja, ma koliko duboko smo je zakopali, ma koliko se trudili da je potisnemo ili odbacimo. Odbacivanjem svojih snova odbacujemo sebe i ono što jesmo, i to je trenutak kada prestajemo da težimo i uskačemo u životnu kolotečinu u kojoj je se batrgamo kao neiskusni plivači u mirnoj reci, i paralisani svojom bezvoljnošću, puštamo da nas nosi u pravcu koji nismo mi odredili. A najbitnije od svega je da sami odredimo pravac.  Snove pod mišku i u pravcu koji želimo, pa nije važno na koliko prepreka ćemo naići, koliko ćemo se puta saplesti i pasti, koliko je jaka oluja koja ide ka nama. Znam da je potrebna velika snaga da bi se prešla prepreka, a još veća da bi se ustalo nakon pada. I kad konačno ustaneš i streseš prašinu sa sebe, podigneš glavu i ugledaš oluju. Možeš da nastaviš ka njoj, koristeći svu snagu i energiju da se probiješ, a možeš i da se sakriješ i sačekaš da prođe, samo nemoj da joj okreneš leđa i pustiš je da te ponese nazad i vrati te tamo odakle si krenula. I ne puštaj snove. Drtži ih čvrsto pod miškom. Stavi ih u unutrašnji džep sakoa svoje duše, ali ih ne ispuštaj. I kad oluja prođe, izvadi ih i položi na sunce da se osuše od suza koje su prolili okovani u tamnici tvog džepa. A kad se osuše, nastavi sa njima u pravcu koji si sama odredila, podignute glave i nasmejana. Svaka sledeća oluja te neće iznenaditi i znaćeš šta treba da radiš kad prođe. Samo je ta prva bitna i ona je najopasnija. Ako je preživiš - srećna si. Ako ne, samo plivaj i ne batrgaj se. Ionako to nije tvoj tok.
    Rodila sam se i odrasla u selu za koje većina vas nije ni čula. Ali ste čuli za Vršac, sigurno. To je bilo davnih osamdesetih (ili ne tako davnih), kada je detinjstvo, čini mi se, bilo mnogo lepše i bezbrižnije. A možda je i svako detinjstvo takvo, lepo i bezbrižno, samo što kad odrastemo, postajemo ljubomorni što je naše prošlo, pa se tešimo da je bilo lepše. Ne znam, nisam pametna. Ali znam da sam imala vrlo malo igračaka, tri ili četiri. A i nisu mi bile potrebne. Sestra i ja smo pravile šta god smo želele od bilo čega što bi nam palo pod ruku.  Sećam se praznih konzervi tunjevine i mesnih narezaka koje smo koristile kao šerpe i glumile kuvare prestižnih restorana; gomile cigala koje su tati ostale nakon zidanja štale za koze, od kojih smo pravile čas prodavnice, čas kancelarije. I uvek je Jelica bila šef a ja sekretarica. Grančice su bile hemijske, kameni blok - kompjuter. Jedino pravo bile su novčanice, koje su devedesetih, u vreme inflacije, za jedan dan postale bezvredne, pa nam ih je tata dao da se igramo. Sećam se i pet preslatkih, bespomoćnih mačića koje smo pronašle iza ambara i tu ih krišom čuvale i brinule se o njima jer baba i mama nisu htele da ni da čuju za još jednu mačku ili neku drugu životinju. Imali smo ih previše. Čak i danas, sa 32 godine, osmeh mi pređe preko lica kada se setim kako smo 'krale' mleko iz frižidera da bi smo nahranile svoje mačiće i trenutak kada se za njih saznalo, jer su porasli i počeli bez dozvole da izlaze iz skrovišta. Nije nam bilo dozvoljeno da ih zadržimo, pa ih je tata odvezao na kraj sela, gde ih je, nadam se i danas, neko pronašao i udomio. Jelica, moja mlađa sestra, i ja smo bile toliko tužne zbog toga, da se tata sažalio i obećao da će nam kupiti psa. Morale smo da čekamo neko vreme, nije to moglo da bude istog trenutka, jer život na selu je prepun obaveza koje se moraju završiti u predviđenom roku, za šta mi, deca, nismo imali puno razumevanja. Ali, došao je i taj dan, kada nam je Džeki (pomalo tipično za to vreme) postao član porodice. Štene šar-planinca, čupavo, slatko, sivo klupko veselih očiju, zamrdalo je svojim repićem i Jelica i ja smo se zaljubile u njega istog trenutka. Ni jedan poklon pre toga ni posle toga, nije se mogao meriti sa njim. U svakoj našoj igri bio je treći član. Svuda smo ga vodile, čak nas je pratio i u školu i sam se vraćao kući. Škola se nalazila nedaleko od naše kuće, u istoj ulici. Naučio je šta je i gde je škola, pa kada bi mu tata rekao da ide u školu po Jelicu i mene, on bi došao. Čekao bi nas ispred. Bile smo srećnije kad bismo ugledale  njega na stepeniku kraj ulaznih vrata, nego da nas je čekao šleper pun igračaka i slatkiša. Niko i ništa nam nije bilo potrebno, imale smo Džekija. Imale smo i još jednu mlađu sestru, Danicu, ali ona je bila još beba, pa se, nekako, nije ni računala.
    Jasno se sećam dana kada nas Džeki nije pratio do škole. Bilo nam je čudno, i pored mnoštvo pitanja o njemu, tata nas je oterao u školu bez konkretnog odgovora. Jedva smo zvuk školskog zvona koji nas je oslobodio obaveze da sedimo tamo, ne znajući zašto nas Džeki tog jutra nije ispratio u školu. Prvi put, nije ga bilo ni ispred škole. Slutila sam da nešto nije bilo u redu, ali sam se nadala suprotno. Kada smo stigle kući, tata nam je rekao da su nam prethodne večeri upali lopovi u guvno, i na mrtvo prebili Džekija, koji je, verovatno, pokušao da zaštiti naš dom. Odneli su sve što nije bilo pod ključem, a ostavili beživotno telo našeg druga. Kad smo ga videla poslednji put, nismo ni znale da je poslednji. Iako smo plakale i tražile da ga vidimo, tata i mama nam nisu dozvolili. Sad mi je drago zbog toga, jer bi me, verovatno, slike njegovog unakaženog tela pratile kroz celo detinjstvo. Tuga zbog izgubljenog se preboli, ali slike ostavljaju trag i na kraju lupe pečat. Slike Džekija koji veselo trči po dvorištu naše porodične kuće, mašući svojim sivim repićem, i dan danas su žive u meni, i srećna sam što su takve. Posle Džekija, nismo više imale psa.
    Sećam se i improvizovanog košarkaškog terena koji nam je deda po ocu, Đorđe, napravio. Na stablo koje je negde pronašao, zakucao je par dasaka koje su predstavljale tablu, a na koju je prikovao obruč napravljen od žičane armature. Mrežasti džak, u koji se pakovao krompir, vezao je za obruč, i mi smo dobile pravi pravcati koš. Postavio ga je ispred kuće i ubrzo je postao glavna atrakcija u selu. Sva deca su dolazila kod nas kako bi igrali košarku. Nismo znali sva pravila, ali nisu ni bila bitna, jer je bitna bila igra.
    Sećam se i noći kada se tata vratio iz hitne i saopštio nam da deda nije preživeo, treći po redu u poslednjih godinu dana, srčani udar. Jelica vrišti, Danica, tada već devojčica, bolesna leži u krevetu i glasno plače, baba u šoku, ne zna da li da poveruje u tatine reči, mama pokušava da ostane pribrana zbog svih ostalih. Ja? Ja sam ih sve posmatrala i mislila: ma šta vam je, deda nije umro! On ne može da umre! Sad će nazvati iz bolnice i reći da su pogrešili i da su uspeli da ga povrate. Međutim, taj poziv nije usledio. Dede više nema i ja ne znam kako ćemo mi sad da živimo bez njega. Ko će da nam poželi dobro jutro krem bananicom, da trči po kući ne bi li nas našao da nam javi da na televiziji počinje 'Mornar Popaj', da svakog dana stoji pred kućom i nestrpljivo čeka da mu se unuke vrate iz škole? Ko? Deda neće, jer ga više nema. Čak i danas, kada se setim njega, mogla bih da plačem do iznemoglosti. Mislim da ga nikad nisam dovoljno oplakala.
    Nakon dedine smrti, moje detinjstvo se završilo. Iako sam imala 13 godina, mogla sam još da budem dete, a da deda nije umro, verovatno bih to i bila još koju godinu. Sada je sve to drugačije; devojčice glume devojke, devojke glume žene, žene misle da su devojčice. Za babe nisam sigurna. Ali, kako god okreneš, gubitak voljene osobe, neminovno, menja svakoga, na ovaj ili onaj način. Ja sam prestala da budem dete. I Jelica je, iako je uvek bila ozbiljnija i odgovornija. Možda bi se to svakako i desilo, ali ja to vezujem za dedinu smrt.
    Nedugo nakon toga sam završila osnovnu školu. Proletelo, a delovalo je kao da nikad neće. Sa odličnim uspehom i jednom simpatijom sa kojom sam razmenjivala pisma (kako je to bilo romantično vreme), završilo se jedno poglavlje mog života, a upisom gimnazije i preseljenjem u Vršac započelo drugo. Roditelji su mi iznajmili sobu kod bake koja je imala blizu 70 godina, zdravstvene probleme koje je držala pod kontrolom urednim životom i prilično moderan pogled na život, ako uzmemo u obzir njene godine. Govorila je francuski, nemački i mađarski jezik, i svakog dana odvajala par sati za čitanje knjiga. Kako mi nije lako palo odvajanje od kuće, kojoj sam se vraćala vikendom, vezala sam se za nju i jako je zavolela. Mnogo vremena smo provodile u njenoj sobi, čitajući, ona na svojoj fotelji, ja na svojoj, pa kasnije razmenjivale utiske. Savetovala me je da bi trebalo više da se družim sa vršnjacima, jer sam, s obzirom na stidljivost i skromnost koje sam ponela od kuće, počela da se osamljujem. Tek nešto kasnije, kad sam upisala drugu godinu, usledili su izlasci u grad, zaljubljivanje u momka iz mog sela, koji je tada i u onoj sredini, bio najpopolarniji i najpoželjniji momak, kako za devojčice od 12 godina, koje su ga samo stidljivo posmatrale kroz trepavice, vodeći računa da niko ne primeti, tako i devojke koje su bile i po 10 godina starije od njega i otvoreno mu se nudile. A on se zainteresovao za mene. Osećala sam se kao da sam izvukla premiju, kao da je bolji od mene 1000 puta i bila presrećna zbog pažnje koju mi je posvetio. Ušla sam u vezu sa njim, koju je on ubrzo prekinuo, ostavljajući me slomljenog srca i beznadežno zaljubljenu u njega. Čak i godinama nakon toga, dešavalo se da pomislim na njega i na to šta je moglo biti a nije, da li sam mogla da ga zadržim da sam ovo ili ono uradila drugačije. Na svu sreću, odrastanje je učinilo svoje, pa taj deo mog života ostao tamo gde i pripada - u prošlosti koja je trebalo da mi bude dobra učiteljica. Ali, nije bila. Bila sam previše tvrdoglava da je poslušam, pa sam jurila za pažnjom nekoga ko će me zaista voleti i ko me neće nikad ostaviti. U toj jurnjavi sam gubila sebe, deo po deo, zadovoljavala se sitnicama, zapostavljala svoje želje i planove, tešeći se da sve to mogu i kasnije. A nije moglo. Ono što sam želela za sebe kada sam odlazila iz roditeljske kuće, sve više mi je odmicalo, i na kraju postalo toliko daleko, da sam poverovala  da to nisu ni bile moje želje. Moje želje su postajale ono što drugi žele, i ja se nisam borila protiv toga. Samo sam uplivala u to. Od fakulteta sam na kraju odustala, pauzirala godinu dana da bih radila u butiku gde mi nisu uplaćivali staž, pa upisala na kraju privatni fakultet, od kog sam očekivala mnogo više nego što sam na kraju dobila.
    U to vreme sam radila promocije za Henkel, dobro zarađivala od toga i na pamet mi nije palo da razmišljam o svojoj budućnosti i potražim posao u struci. I onda upoznam njega. Nadaleko čuveni leptirići u stomaku, koje sam poslednji put osetila pre 10 godina, opet su se razleteli i smenili mozak sa funkcije glavnog i odgovornog. Bio je zgodan, duhovit i Crnogorac. Crnogorska jekavica u kombinaciji sa pogledom 'moja si i ničija više', oborila me je na guzicu i kompletno ošamutila. Od samo jednog takvog pogleda nisam mogla ni da jedem ni da spavam. Polako me je zavodio, a da nisam ni znala da to radi, dok se jednog jutra nisam probudila smrtno zaljubljena u njega. A imala sam momka, dobrog i vrednog momka, sa kojim sam planirala brak, decu, kuću sa dvorištem i možda malim bazenom ako budemo mogli da priuštimo. I sve sam to bacila niz vodu zbog crnogorske jekavice i prokletih leptirića. I jedno i drugo mi je došlo glave.
    Devojka mora da uzme u obzir sve, pre nego što se usudi da pomisli na udaju za nekoga. Mora da bude realna i iskrena prema sebi, mora da porazgovara sa sobom o svojim željama i očekivanjima. Jer većina muškaraca neće doživeti nikakvu promenu ni otkrovenje nakon što potpišu to parče papira. Tako da, ako se tome nadate, želim ovog momenta da vam probušim taj bajkoviti mehur u kome lebdite. Ništa se neće promeniti. Ako voli da popije s društvom, i u braku će to voleti. Ako bahato troši novac, burma ga neće pretvoriti u štedišu. Ostavljanje prljavih čarapa svugde osim u veš korpu je nešto što će prvo pokušavati da promeni, jer ste mu više puta skrenule pažnju na tu odvratnu naviku,  zatim će obećavati da će pokušati da je promeni a posle par godina će pobesneti što vam je teško da skupljate za njim. Zlo je ako počnete da osećate krivicu zbog toga.
    Osim životnih navika, treba uzeti u obzir i finansijski položaj budućeg muža. Naravno, ne može svaki biti milioner i voziti najnoviji model stranog automobila, ali treba imati neke kriterijume. Kolika mu je plata, nekom će biti bitno, nekom ne; međutim, ono što je bitno jeste - kako je troši. Da li redovno plaća račune? Da li često pozajmljuje jer ne može da izađe na kraj sa istom? Koje cigarete puši i da li pokušava da ih ostavi jer su preveliki trošak? Da li bar pristaje na jeftinije varijante, pa makar i da ih ručno mota? Može li se 15 dana bez piva, a da ne prigovori zbog toga? Da li će pre pojesti nešto na ulici nego što će spremiti hranu kod kuće? Koliko koštaju njegove životne navike i da li ih njegova plata pokriva?
    Ako ste zadovoljne odgovorima na ova pitanja, dobro je - ima nade. Jer, od novca se živi, od ljubavi - ne. Ljubav je šegrt, a ne majstor. Ona pomaže, pridržava, dodaje, ali glavni posao obavlja novac - da se ne lažemo. Kad njega nema, ljubav se uplaši i sakrije, jer je svesna da ne može da plati račune, niti da kupi hranu. Čista matematika. Da se razumemo, ja ovde ne pričam o braku iz interesa, već o sastojcima za uspešan brak. A sastojke biraju i dodaju oba bračna partnera. Od vašeg izbora zavisi njegov budući ukus. I ja vam želim da on bude sladak.
    Ja svoje sastojke nisam pažljivo birala. Toliko sam bila zaljubljena, da mi ništa, ali baš ništa, nije smetalo kod crnogorske jekavice. Ni to što pije do 6 ujutro, pa spava do 1 jer radi od dva, ni to što troši tri puta više nego što zaradi, ni to što mu stan smrdi na podzemne tunele jer se nije vetrilo minimum sedam dana. I dan danas pokušavam da shvatim zašto nisam pobegla odande glavom bez obzira kad sam ugledala ogromnu kristalnu pepeljaru u koju više ni jedan pikavac ne može da stane, pored koje je ležala prazna plastična ambalaža nikšićkog piva od 2l. I još jedna ispod kreveta. Bila sam zaljubljena, ali sam nekako znala da on nije neko s kim ću da provedem život. Međutim, što sam više bila s njim, bila sam i zaljubljenija, a onda je nastao ogroman problem. Počela sam da umišljam kako ću moći da ga promenim. I đavolski sam se trudila oko toga. Bila sam sigurna da će mi se trud isplatiti i da je on vredan toga. Za početak sam, dok je bio na poslu, napravila generalku. Kupila mnoštvo sredstava za čišćenje sanitarija, podova, tepiha, i krenula u akciju koja je trajala deset sati. On je posle posla svratio kod drugara na pivo, što mi je dalo još vremena da sve završim kako sam zamislila. Na kraju sam legla da spavam, sama i mrtva umorna, u mirišljavom praznom stanu. Kada sam se probudila, sa stočića kraj kreveta na kom sam spavala, gledala me je ona ista kristalna pepeljara, puna i smrdljiva. Nisam se dala pokolebati, nego sam nastavila svoju iluziju o transformaciji crnogorske jekavice, ubeđena da je on spreman za nju. Međutim, nije bio spreman; ni tada, ni posle godinu, ni posle pet. Sve je ostalo isto, samo sam sebi natovarila na kičmu još i njegove obaveze. Posle nekog vremena se podrazumevalo da sve sama obavljam. Na kraju sam prestala i da očekujem da mi pomogne. Najteže je bilo kad smo dobili decu - između mene i hobotnice jedva uočljiva razlika. U početku nisam nalazila vremena da se našminkam i napravim frizuru, kasnije nisam nalazila volju. Gde li sam je zaturila, ko će to znati?
    A da je bar nastavio da me voli kao što me je voleo dok sam se zaljubljivala u njega. Ništa mi ne bi teško padalo da sam osećala njegovu ljubav, Gde li je nestala u međuvremenu i šta joj se desilo, još uvek ne znam, ali bitnog sastojka više nije bilo i ukus je postao gorak. Kao kad volite slatku kafu, a skuvaju vam gorku, i izvinite, ali nestalo nam je šećera. Možete da je popijete na silu i da se stresete, ili da ljubazno odbijete. Ako je kafedžija normalna osoba, neće se uvrediti ako odbijete, ali ako nije, već je u pitanju neko ko lako plane, pa se ljuti danima, bolje je zažmuriti i popiti na brzinu, nego trpeti posledice odbijanja čemera. A čemer je i ovako i onako. Šećera nema, pa nema. Šta onda učiniti? Promeniti kafedžiju.A šegrta nokautirati. Eh, da je to lako kao što zvuči. Oluja je počela, a ja ne znam šta da radim. Da li da joj se unesem u lice i pokažem joj da je se ne bojim ili da se pomerim u stranu i pustim je da prođe, pa da nastavim dalje? Kad bih se samo setila u koji džep sam sakrila snove; nisam ih bacila, sigurno, nisam toliko glupa. Tu su negde, samo moram bolje da potražim. Samo polako, naći ću ih već; do tad, moram da sredim oluju.