Prokleti alarm ne prestaje da zvoni. Znam, ako ne ustanem ovog trenutka, probudiće decu i neću moći da popijem kafu pre posla. Jedva uspevam da podignem beton u obliku svog tela i brzinom puža odlazim u kupatilo. Na putu do tamo, nekako sam uspela da oborim jaknu sa stolice koja mi nije bila na putu i da odložim podizanje iste za malo kasnije, kad se razbudim. Buka koju sam napravila kad sam se saplela na Đorđev kamion, na sreću, probudila je samo Danicu, koja je na dve sekunde izronila iz jastuka, pa ponovo uronila u njega. Bezbedno stižem u kupatilo i puštam hladnu vodu. Nakon podužeg umivanja ledenom vodom, konačno uspevam da otvorim oči u potpunosti. U ogledalu posmatram svoje lice, oteklo od poluprospavane noći, sa izraženim podočnjacima i pogleda mučenika. Dođe mi da žalim nad samom sobom. Između kineske kuhinjske krpe, otkuvane 5-6 puta, i mene, jedva da ima razlike - krpu je bar moguće ispeglati da liči na krpu; mene, da ličim na čoveka, može da napravi samo dvomesečni godišnji odmor na pustom ostrvu. Kad bih samo mogla da odem negde gde nema ljudi, gde me ništa neće ni potsetiti da ljudski rod postoji, gde neću čuti ništa ni nalik ljudskom glasu... Samo na par dana... Cvileći se obraćam vasioni dok stavljam džezvu na ringlu. Trebalo bi da pojedem nešto, nisam jela ništa od jučerašnjeg ručka. Ali ni to ne mogu, mrzi me da žvaćem. Sedim i čekam da provri voda. Nervira me što mi sekunde prolaze uzalud - niti radim nešto korisno niti razmišljam o nečemu pametnom, samo sedim i blenem u fugnu između kuhinjskih pločica i čekam da provri voda. Mogla bih da se obučem, da se našminkam, da jedem, da spremim doručak za decu, ali tako mi fali volje, čak i da dišem. Srećom, disanje je spontani, mehanički proces. Kad je konačno provrila voda za kafu, umalo da joj čestitam. Kao da mi je samo to trebalo da se pokrenem. Zakuvala sam kafu i nakon toga je sve bilo lakše. Za manje od deset minuta sam obavila sve pripreme za posao a kafa savršene temperature me je čekala sasvim spremna da je popijem sa uživanjem. Imam još 10 minuta pre početka današnjeg dana i sasvim dovoljno vremena da susret sa gospodinom 'upaljačem' premotam u glavi jedno desetak puta. I, boga mi, sam se umorila od premotavanja. Šta sad ja tu toliko analiziram taj razgovor? Nekoliko izgovorenih rečenica i još nekoliko neizgovorenih, mojih. Ništa posebno, ništa specijalno, ništa romantično, ništa obećavajuće. Uzbuđujem se ni oko čega. Ovaj razvod me je učinio prilično nestabilnom, mislim - emotivno. A i nesposobnom da razlikujem učtiv razgovor od flerta. Da li svaka žena nakon razvoda prolazi kroz fazu 'sviđam se svakom ko se meni sviđa'? Ne verujem - ovo je samo moja bolest. 'Beži Sido, bog te vid'o!' Zakasnićeš na posao. Kad sam izašla iz lifta, setila sam se da nisam ni podigla jaknu. Jebi ga.
Na parkingu ispred susedne zgrade stoji parkiran crni automobil sa znakom konja. Stvarno nemam pojma o automobilima, moraću da ga 'izguglam', kako se sad to kaže. A možda i nije njegov, ovo je veliko naselje. U tramvaju sam se setila da u toj zgradi živi onaj 'samozadovoljavač'. Znala sam da ovo ne može biti bajka koju sam podsvesno priželjkivala. A možda nije našao parking mesto ispred zgrade u kojoj živi? Da, sasvim tipično za ženu da traži malo moguće,samo njoj željeno objašnjenje, u kristalno jasnom sledu događaja, čiji se završetak, takođe njoj, ne dopada, jer bi bio suprotan njenim željama, a koje su od samog početka, čega je i sama svesna, nerealne. Da, sigurno je da je samo tu bilo slobodnog mesta za parkiranje. Zaboravi, Mitra i idi da zaradiš platu. Bespotrebno zamaraš, već dovoljno izmučen, mozak.
Kako mi je dan krenuo, tako se i nastavio - razvlačim se po radnji, mehanički pozdravljam kupce i uz veštački osmeh nudim naizmenično današnju akciju i novu kolekciju. Istinski sam bila iznenađena svaki put kad bi se kupac odlučio za kupovinu, i tako jedno desetak puta, dok mi nije ponestalo snage i da se iznenađujem. Februar je mrtav mesec za trgovinu, ali mene je danas, definitivno, posrao neki vrabac kod Sava centra. Količina novca u kasi me je razdrmala i dodala mi gas, a moj veštački osmeh je oživeo. Dok sam jednoj gospođi pokušavala da zakopčam ogrlicu, drugu sam zagovarala ne bi li me sačekala da joj donesem odgovarajuću veličinu čizama sa sniženja. Brzim korakom odlazim u magacin po čizme koje su mi ispale iz ruke kad po izlasku, kod kase, ugledala njega. 'Ma, šta je sad ovo, kog đavola!?' Nakon nekoliko sekundi, shvatila sam da ne dišem i brzo počela da grabim vazduh. Ovo nisam očekivala, nisam spremna! Stojim još uvek na istom mestu na kom sam bila kad sam ga ugledala - ne trepćem. Bar sam disanje uspostavila. Otkud on ovde? Ovo već postaje jezivo. Da li me je pratio? Sad zna i gde radim, jebem ti sve! Do pre par nedelja sam nosila nož u torbi, zbog Miloša, i sad, kad sam konačno počela da se oslobađam straha, nabasam na još jednog manijaka. Možda bi trebalo da ga prijavim policiji, za svaki slučaj. Mislim da sam sačuvala broj telefona inspektora kome sam prijavila Miloša. Rekao mi je da mogu da ga pozovem u svakom trenutku ako mi nešto zatreba. Ali, ne mogu sad da ga pozovem, ne mogu da ostavim radnju da bih tražila broj. Ne može mi ništa ovde, nije lud da pokuša nešto na javnom mestu. Da li on stvarno ne uviđa koliko je čudno njegovo ponašanje i da je ovo danas prevršilo svaku meru? Šta li hoće od mene, zaboga? I dok ja prebiram po mozgu razloge za njegov dolazak, on mi se slatko osmehuje, i gleda me tim nesvakidašnje plavim, očima, kao da mu ništa na svetu nije draže od toga što me sad vidi. Fali mu nešto - 1000%! Pozdravljam ga kao da ga prvi put vidim ( bar mislim da sam ga tako pozdravila) i krećem ka gospođi koja mi je tražila čizme. Neopisana neprijatnost me je preplavila kada sam shvatila da su čizme ostale na podu radnje i kompletno zbunjena, nespretno se vraćam i kupim ih sa poda. Znam da me i dalje gleda, ali se ne usuđujem da se okrenem ka njemu. Možda ode ako ga budem ignorisala. Dodajem čizme ženi koja me gleda sa čuđenjem, pokušavajući da povratim pribranost. Okrećem se ka ulazu, a on je još uvek tu. Jebi ga! Moram da mu priđem. Obrazi mi gore i ruše svaki pokušaj koncentracije na ono što sledi. Tako bih želela sebi da naredim da se smirim, ali nemam nikakvu kontrolu nad sobom ni nad svojim mislima.
- Zdravo. - Konačno progovaram. Koliko je samo snage bilo potrebno za izgovaranje tih 6 slova.
- Zdravo. - Osmehnuo se. Bože, kakav osmeh ima! Samo da ne padnem u nesvest. - Već sam počeo da strahujem da ću ostati neuslužen. - Da li se šali? Da ga uslužim? Ovo je radnja sa isključivo ženskim programom. Dobro, sigurno kupuje za nekog, šta je tu čudno? Mnogo muškaraca uđe ovde tražeći poklon za ženu ili devojku. Osećam blago razočaranje zbog te misli. 'Šta ti hoćeš? Da te progoni ili ne?'
- Izvini, trenutno ima dosta posla. - Dobro je, sastavila sam rečenicu bez mucanja.
- Sama radiš?
- Da. - Šta još da kažem? Šta da ga pitam? Par sekundi neprogovaranja i prikovanih pogleda doprinosili su neprijatnosti i uznemirenosti koju sam osećala.
- Reci mi, kako mogu da ti pomognem? - Progutala sam knedlu veličine teniske loptice pre nego što sam progovorila.
- Hm... - Podigao je levu obrvu i nestašno pogledao kao da je pomislio na pomoć koju mi ovde ne pružamo. - Potrebna mi je futrola za dokumenta.
- Ženska?
- Ovo je ženski brend, zar ne? - Nasmejao se, a ja pocrvenela još više.
- Jeste. Ali mnogi muškarci to ne znaju, pa uđu tražeći i muški program. - Snašla sam se na brzinu.
- Imao sam vremena da primetim šta prodaješ. - Nervira me što me tako uporno gleda, ne trepće, ne skreće pogled.
- Izvini još jednom što si morao da me čekaš. - Odgovorila sam misleći da me proziva.
- Veruj mi da mi je to bio najmanji problem. - Šta to znači? Šta je bio najveći? Jao, Mitra, prestani da tražiš skriveno značenje u svemu što ljudi kažu - nisu svi kao Miloš!
- Ok, ovde se nalaze futrole. - Polupribrano sam pokazala rukom ka zadnjem delu radnje, gde se nalazilo to što je tražio. Krenuo je, nakon što je nevoljno odvojio pogled od mog. Gospode, imam utisak da mu se dopadam, i to mi neviđeno prija. Da li me osećaj vara? Nisam baš u stanju da racionalno prosuđujem. Željna sam pažnje, i to može da dovede do toga da pogrešno protumačim ljubazno obraćanje izuzetno privlačnog muškarca, koji, ruku na srce, i nema šta da vidi u meni. Previše sam obična za njega i toga sam i više nego svesna.
- Šta bi mi ti preporučila? - Upitao je.
- Treba li da posluži i kao novčanik ili da bude isključivo za dokumenta?
- Isključivo za dokumenta.
- Mislim da je ovaj savršen. - Pokazala sam mu braon futrolu, veličine većeg novčanika, izuzetno lepo organizovanu, koju sam već neko vreme merkala i razmišljala da kupim sebi, u želji i nameri da jednog dana zaista negde i otputujem. - Dobro je organizovan i pregledan, nije masivan, pa ne zauzima mnogo mesta u tašni, a s druge strane, dizajn mu je jednostavan i lako se uklapa u većinu stilova. Šanse da se ne dopadne onom kome kupuješ su minimalne, ali i u tom slučaju, uz račun, može se menjati za nešto drugo.
- Odlično. Uzeću je. - Zadovoljno me je posmatrao. Pitam se, zašto bi neko poput njega kupovao ovde, kada, definitivno, može sebi da priušti mnogo skuplje stvari. Verovatno osoba za koju kupuje nije mnogo bitna. 'Samo se ti teši, nenormalna osobo! Pre 10 minuta si htela da zoveš policiju, a sad se nadaš da kupuje poklon sekretarici svog šefa.'
- Želiš li da je upakujem?
- Može. - Sagnula sam se da potražim kartonsku kutiju u koju pakujemo takve stvari i primetila da mi se tresu ruke. Šta sad da radim? Primetiće sigurno. Upakovaću je ovako, čučeći. Bolje da se čudi nego da mi se smeje. Konačno sam upakovala i ustala da naplatim. Ruke se i dalje ne smiruju, ali ovo ne mogu da izbegnem. - 2499 dinara. - Rekla sam iznos. Pružio mi je karticu, a ja sam gledala u monitor pretvarajući se da nisam primetila, da ne bih morala da je prihvatim. Ako bi nam se dodirnuli prsti još više bih se spetljala, pa sam odlučila da je pametnije da to izbegnem. Na kraju je spustio karticu na pult. Imala sam utisak da je znao o čemu razmišljam, ali ničim to nije pokazao. Hvala bogu, konačno će izaći iz radnje.
- Hvala ti na pomoći. - Rekao je uzevši kesu.
- Nadam se da će poklon odgovarati.
- Verujem da hoće, s obzirom na preporuku. - Opet taj obarajući osmeh.
- Ali, ako ne bude odgovarao, možete menjati, uz račun. - Ljubazno odgovaram, blago se pridržavajući za pult. Samo nek izađe već jednom.
- Ok. Hvala još jednom. Vidimo se.
- Zdravo! - S olakšanjem sam ga pozdravila i duboko udahnula. Oh, konačno mogu normalno da dišem. Mislim da ću moći da dođem k sebi, možda, sutra. Potrebno mi je da sednem, osećam se kao da sam trčala maraton. Majko mila, šta mi se to dešava? Kako je moguće da se toliko uzbuđujem oko običnog razgovora? Koji mi je đavo? Odakle toliki kompleksi? Kad su se toliko nakotili? Ok, čovek je privlačan, pa šta sad? Zašto se osećam tako malom u odnosu na njega? Zato što želim da mu se dopadam a svesna sam šta je on a šta sam ja? A šta sam ja? Znam li uopšte ko sam i šta sam ja? Koliko se razlikuje moja slika o sebi samoj od slike koju drugi imaju o meni? Mnogo se plašim da su te slike identične.
- Gospođice, čizme mi odgovaraju. - Začula sam glas žene na koju sam sasvim zaboravila.
- Jao, molim Vas, oprostite! - Skoro da sam potrčala ka njoj. - Evo me odmah!
- Nema problema, dete. - Odgovorila mi je prisnijim tonom. - Ne morate da žurite toliko.
Trudila sam se da što brže upakujem i naplatim, ne bih li joj nadoknadila vreme koje je izgubila čekajući na tabureu. Pružila sam joj kesu i ljubazno joj se zahvalila što je kupila kod nas.
- Dopadate mu se! - Namignula mi je i izašla iz radnje. Oh! Ako je ona to zaključila, kao slučajni posmatrač, znači da nisam sasvim izgubila moć procenjivanja. Ok, ako mu se dopadam - zašto mu se dopadam? Šta je video na meni? Čak i da sam mu se dopala na prvi pogled, zašto bi mi prišao tek tako? Ko, u današnje vreme, tako prilazi nepoznatoj ženi? Ne sećam se da sam čula za tako nešto. Ljudi se upoznaju na druge načine, pod drugačijim okolnostima. Preko prijatelja, na zabavama, rođendanima, svadbama, krštenjima - ne na ulici. Nisam ja toliko privlačna da bi on bio toliko uporan. Šta tu nije u redu? Ne znam, ali nešto definitivno nije. I ne mogu da priuštim sebi luksuz da saznam šta. Možda ga je Miloš poslao da me zavede, kako bi me na sudu prikazao kao neodgovornu i nesposobnu majku? Da li bi bio u stanju da to uradi? Zatutnji mi u glavi kad se setim njegove vike i optužbi da sam loša majka jer sam skuvala deci griz za večeru. Iako sam ga zasladila medom i dodala mu mlevene orahe. Jer samo loša majka može decu hraniti brašnom zato što zbog posla nije imala vremena da spremi kvalitetniji obrok. Samo loša majka može posao da stavlja ispred dece. A bio je svestan koliko je teško pronaći posao, i zadržati ga. Da ne spominjem da ne bismo mogli da preživimo bez moje plate. I ona nam često nije bila dovoljna, pa sam se zakoprcala u kredite koje sad treba da otplaćujem sama. Proklet bio! Uništio mi je sve snove koje sam imala o braku i porodici, zgazio svaku nadu u zajedničku budućnost, koju sam gajila uprkos svemu lošem što nam se dešavalo, halapljivo grabio sve što sam pružala i otimao ono što nisam mogla, a da sam nije dao ništa. I, čak i sada, tri meseca nakon što sam ga ostavila, on i dalje grabi i otima to malo mira što sam uspela da povratim. Proklet bio hiljadu puta!
Na parkingu ispred susedne zgrade stoji parkiran crni automobil sa znakom konja. Stvarno nemam pojma o automobilima, moraću da ga 'izguglam', kako se sad to kaže. A možda i nije njegov, ovo je veliko naselje. U tramvaju sam se setila da u toj zgradi živi onaj 'samozadovoljavač'. Znala sam da ovo ne može biti bajka koju sam podsvesno priželjkivala. A možda nije našao parking mesto ispred zgrade u kojoj živi? Da, sasvim tipično za ženu da traži malo moguće,samo njoj željeno objašnjenje, u kristalno jasnom sledu događaja, čiji se završetak, takođe njoj, ne dopada, jer bi bio suprotan njenim željama, a koje su od samog početka, čega je i sama svesna, nerealne. Da, sigurno je da je samo tu bilo slobodnog mesta za parkiranje. Zaboravi, Mitra i idi da zaradiš platu. Bespotrebno zamaraš, već dovoljno izmučen, mozak.
Kako mi je dan krenuo, tako se i nastavio - razvlačim se po radnji, mehanički pozdravljam kupce i uz veštački osmeh nudim naizmenično današnju akciju i novu kolekciju. Istinski sam bila iznenađena svaki put kad bi se kupac odlučio za kupovinu, i tako jedno desetak puta, dok mi nije ponestalo snage i da se iznenađujem. Februar je mrtav mesec za trgovinu, ali mene je danas, definitivno, posrao neki vrabac kod Sava centra. Količina novca u kasi me je razdrmala i dodala mi gas, a moj veštački osmeh je oživeo. Dok sam jednoj gospođi pokušavala da zakopčam ogrlicu, drugu sam zagovarala ne bi li me sačekala da joj donesem odgovarajuću veličinu čizama sa sniženja. Brzim korakom odlazim u magacin po čizme koje su mi ispale iz ruke kad po izlasku, kod kase, ugledala njega. 'Ma, šta je sad ovo, kog đavola!?' Nakon nekoliko sekundi, shvatila sam da ne dišem i brzo počela da grabim vazduh. Ovo nisam očekivala, nisam spremna! Stojim još uvek na istom mestu na kom sam bila kad sam ga ugledala - ne trepćem. Bar sam disanje uspostavila. Otkud on ovde? Ovo već postaje jezivo. Da li me je pratio? Sad zna i gde radim, jebem ti sve! Do pre par nedelja sam nosila nož u torbi, zbog Miloša, i sad, kad sam konačno počela da se oslobađam straha, nabasam na još jednog manijaka. Možda bi trebalo da ga prijavim policiji, za svaki slučaj. Mislim da sam sačuvala broj telefona inspektora kome sam prijavila Miloša. Rekao mi je da mogu da ga pozovem u svakom trenutku ako mi nešto zatreba. Ali, ne mogu sad da ga pozovem, ne mogu da ostavim radnju da bih tražila broj. Ne može mi ništa ovde, nije lud da pokuša nešto na javnom mestu. Da li on stvarno ne uviđa koliko je čudno njegovo ponašanje i da je ovo danas prevršilo svaku meru? Šta li hoće od mene, zaboga? I dok ja prebiram po mozgu razloge za njegov dolazak, on mi se slatko osmehuje, i gleda me tim nesvakidašnje plavim, očima, kao da mu ništa na svetu nije draže od toga što me sad vidi. Fali mu nešto - 1000%! Pozdravljam ga kao da ga prvi put vidim ( bar mislim da sam ga tako pozdravila) i krećem ka gospođi koja mi je tražila čizme. Neopisana neprijatnost me je preplavila kada sam shvatila da su čizme ostale na podu radnje i kompletno zbunjena, nespretno se vraćam i kupim ih sa poda. Znam da me i dalje gleda, ali se ne usuđujem da se okrenem ka njemu. Možda ode ako ga budem ignorisala. Dodajem čizme ženi koja me gleda sa čuđenjem, pokušavajući da povratim pribranost. Okrećem se ka ulazu, a on je još uvek tu. Jebi ga! Moram da mu priđem. Obrazi mi gore i ruše svaki pokušaj koncentracije na ono što sledi. Tako bih želela sebi da naredim da se smirim, ali nemam nikakvu kontrolu nad sobom ni nad svojim mislima.
- Zdravo. - Konačno progovaram. Koliko je samo snage bilo potrebno za izgovaranje tih 6 slova.
- Zdravo. - Osmehnuo se. Bože, kakav osmeh ima! Samo da ne padnem u nesvest. - Već sam počeo da strahujem da ću ostati neuslužen. - Da li se šali? Da ga uslužim? Ovo je radnja sa isključivo ženskim programom. Dobro, sigurno kupuje za nekog, šta je tu čudno? Mnogo muškaraca uđe ovde tražeći poklon za ženu ili devojku. Osećam blago razočaranje zbog te misli. 'Šta ti hoćeš? Da te progoni ili ne?'
- Izvini, trenutno ima dosta posla. - Dobro je, sastavila sam rečenicu bez mucanja.
- Sama radiš?
- Da. - Šta još da kažem? Šta da ga pitam? Par sekundi neprogovaranja i prikovanih pogleda doprinosili su neprijatnosti i uznemirenosti koju sam osećala.
- Reci mi, kako mogu da ti pomognem? - Progutala sam knedlu veličine teniske loptice pre nego što sam progovorila.
- Hm... - Podigao je levu obrvu i nestašno pogledao kao da je pomislio na pomoć koju mi ovde ne pružamo. - Potrebna mi je futrola za dokumenta.
- Ženska?
- Ovo je ženski brend, zar ne? - Nasmejao se, a ja pocrvenela još više.
- Jeste. Ali mnogi muškarci to ne znaju, pa uđu tražeći i muški program. - Snašla sam se na brzinu.
- Imao sam vremena da primetim šta prodaješ. - Nervira me što me tako uporno gleda, ne trepće, ne skreće pogled.
- Izvini još jednom što si morao da me čekaš. - Odgovorila sam misleći da me proziva.
- Veruj mi da mi je to bio najmanji problem. - Šta to znači? Šta je bio najveći? Jao, Mitra, prestani da tražiš skriveno značenje u svemu što ljudi kažu - nisu svi kao Miloš!
- Ok, ovde se nalaze futrole. - Polupribrano sam pokazala rukom ka zadnjem delu radnje, gde se nalazilo to što je tražio. Krenuo je, nakon što je nevoljno odvojio pogled od mog. Gospode, imam utisak da mu se dopadam, i to mi neviđeno prija. Da li me osećaj vara? Nisam baš u stanju da racionalno prosuđujem. Željna sam pažnje, i to može da dovede do toga da pogrešno protumačim ljubazno obraćanje izuzetno privlačnog muškarca, koji, ruku na srce, i nema šta da vidi u meni. Previše sam obična za njega i toga sam i više nego svesna.
- Šta bi mi ti preporučila? - Upitao je.
- Treba li da posluži i kao novčanik ili da bude isključivo za dokumenta?
- Isključivo za dokumenta.
- Mislim da je ovaj savršen. - Pokazala sam mu braon futrolu, veličine većeg novčanika, izuzetno lepo organizovanu, koju sam već neko vreme merkala i razmišljala da kupim sebi, u želji i nameri da jednog dana zaista negde i otputujem. - Dobro je organizovan i pregledan, nije masivan, pa ne zauzima mnogo mesta u tašni, a s druge strane, dizajn mu je jednostavan i lako se uklapa u većinu stilova. Šanse da se ne dopadne onom kome kupuješ su minimalne, ali i u tom slučaju, uz račun, može se menjati za nešto drugo.
- Odlično. Uzeću je. - Zadovoljno me je posmatrao. Pitam se, zašto bi neko poput njega kupovao ovde, kada, definitivno, može sebi da priušti mnogo skuplje stvari. Verovatno osoba za koju kupuje nije mnogo bitna. 'Samo se ti teši, nenormalna osobo! Pre 10 minuta si htela da zoveš policiju, a sad se nadaš da kupuje poklon sekretarici svog šefa.'
- Želiš li da je upakujem?
- Može. - Sagnula sam se da potražim kartonsku kutiju u koju pakujemo takve stvari i primetila da mi se tresu ruke. Šta sad da radim? Primetiće sigurno. Upakovaću je ovako, čučeći. Bolje da se čudi nego da mi se smeje. Konačno sam upakovala i ustala da naplatim. Ruke se i dalje ne smiruju, ali ovo ne mogu da izbegnem. - 2499 dinara. - Rekla sam iznos. Pružio mi je karticu, a ja sam gledala u monitor pretvarajući se da nisam primetila, da ne bih morala da je prihvatim. Ako bi nam se dodirnuli prsti još više bih se spetljala, pa sam odlučila da je pametnije da to izbegnem. Na kraju je spustio karticu na pult. Imala sam utisak da je znao o čemu razmišljam, ali ničim to nije pokazao. Hvala bogu, konačno će izaći iz radnje.
- Hvala ti na pomoći. - Rekao je uzevši kesu.
- Nadam se da će poklon odgovarati.
- Verujem da hoće, s obzirom na preporuku. - Opet taj obarajući osmeh.
- Ali, ako ne bude odgovarao, možete menjati, uz račun. - Ljubazno odgovaram, blago se pridržavajući za pult. Samo nek izađe već jednom.
- Ok. Hvala još jednom. Vidimo se.
- Zdravo! - S olakšanjem sam ga pozdravila i duboko udahnula. Oh, konačno mogu normalno da dišem. Mislim da ću moći da dođem k sebi, možda, sutra. Potrebno mi je da sednem, osećam se kao da sam trčala maraton. Majko mila, šta mi se to dešava? Kako je moguće da se toliko uzbuđujem oko običnog razgovora? Koji mi je đavo? Odakle toliki kompleksi? Kad su se toliko nakotili? Ok, čovek je privlačan, pa šta sad? Zašto se osećam tako malom u odnosu na njega? Zato što želim da mu se dopadam a svesna sam šta je on a šta sam ja? A šta sam ja? Znam li uopšte ko sam i šta sam ja? Koliko se razlikuje moja slika o sebi samoj od slike koju drugi imaju o meni? Mnogo se plašim da su te slike identične.
- Gospođice, čizme mi odgovaraju. - Začula sam glas žene na koju sam sasvim zaboravila.
- Jao, molim Vas, oprostite! - Skoro da sam potrčala ka njoj. - Evo me odmah!
- Nema problema, dete. - Odgovorila mi je prisnijim tonom. - Ne morate da žurite toliko.
Trudila sam se da što brže upakujem i naplatim, ne bih li joj nadoknadila vreme koje je izgubila čekajući na tabureu. Pružila sam joj kesu i ljubazno joj se zahvalila što je kupila kod nas.
- Dopadate mu se! - Namignula mi je i izašla iz radnje. Oh! Ako je ona to zaključila, kao slučajni posmatrač, znači da nisam sasvim izgubila moć procenjivanja. Ok, ako mu se dopadam - zašto mu se dopadam? Šta je video na meni? Čak i da sam mu se dopala na prvi pogled, zašto bi mi prišao tek tako? Ko, u današnje vreme, tako prilazi nepoznatoj ženi? Ne sećam se da sam čula za tako nešto. Ljudi se upoznaju na druge načine, pod drugačijim okolnostima. Preko prijatelja, na zabavama, rođendanima, svadbama, krštenjima - ne na ulici. Nisam ja toliko privlačna da bi on bio toliko uporan. Šta tu nije u redu? Ne znam, ali nešto definitivno nije. I ne mogu da priuštim sebi luksuz da saznam šta. Možda ga je Miloš poslao da me zavede, kako bi me na sudu prikazao kao neodgovornu i nesposobnu majku? Da li bi bio u stanju da to uradi? Zatutnji mi u glavi kad se setim njegove vike i optužbi da sam loša majka jer sam skuvala deci griz za večeru. Iako sam ga zasladila medom i dodala mu mlevene orahe. Jer samo loša majka može decu hraniti brašnom zato što zbog posla nije imala vremena da spremi kvalitetniji obrok. Samo loša majka može posao da stavlja ispred dece. A bio je svestan koliko je teško pronaći posao, i zadržati ga. Da ne spominjem da ne bismo mogli da preživimo bez moje plate. I ona nam često nije bila dovoljna, pa sam se zakoprcala u kredite koje sad treba da otplaćujem sama. Proklet bio! Uništio mi je sve snove koje sam imala o braku i porodici, zgazio svaku nadu u zajedničku budućnost, koju sam gajila uprkos svemu lošem što nam se dešavalo, halapljivo grabio sve što sam pružala i otimao ono što nisam mogla, a da sam nije dao ništa. I, čak i sada, tri meseca nakon što sam ga ostavila, on i dalje grabi i otima to malo mira što sam uspela da povratim. Proklet bio hiljadu puta!
Нема коментара:
Постави коментар