Stručnjaci?! (IV) - Experts

 
    Sestrin stan, gde sada živim, nalazi se u elitnom naselju na Novom Beogradu, i sama lokacija pruža razne mogućnosti za razna zadovoljstva koja mogu ženi ulepšati dan. Naročito meni, koja nisam navikla na zadovoljstva. Ili sam se davno odvikla od njih, pa ih se više i ne sećam. Pronašla sam odličan kozmetički salon i odlučila da nadogradim nokte. Celog života grickam nokte, pa kad ih ponestane, prelazim na kožu oko noktiju. Sve u svemu, ružan prizor, a još ružnije posledice - neprivlačne šake. Fantastična nadogradnja noktiju, kockastog oblika, pristojne dužine, ali upadljive tamnozelene boje, ne samo da mi je popravila raspoloženje, već je učinila da se osećam ženstveno. Oh, kako sam bila srećna zbog tih noktiju. Danima sam se pitala zašto to ranije nisam uradila. Čak su i Đorđe i Milica bili oduševljeni, a Milica je tražila da i njoj nalakiram nokte, kako bi imala iste kao mamine. Naravno da sam odbila. Možda za par godina.
    Kad me je prošla euforija nadograđenih noktiju, upala sam u rebus - šta bih sad mogla da promenim na sebi? Bez mnogo razmišljanja sam došla na ideju - kosa! Nazvala sam frizerski salon u koji je moja sestra redovno išla na šišanje i zakazala. Šta ćemo da radimo - kosi paž i farbanje. U ljubičasto! Frizerka mi je nevoljno odsekla predugačku kosu, osušila, pa krenula sam farbanjem. Bila sam sigurna da će mi odlično pristajati. I bila sam u pravu. Devojka koja me je ošišala kaže da imam oblik lica kome pristaje svaka frizura. Sva srećna i zadovoljna sam napustila salon, ostavljajući pozamašnu napojnicu.
    Tamnoljubičasta kosa i zeleni lak na noktima zahteva odgovarajuću garderobu. Zato sam odšetala do Delta City-a i kupila par stvari - tamnozelenu tuniku, majicu u istoj boji, ljubičastu ešarpu, prsten sa ogromnim ljubičastim kamenom u India shop-u i narandžasti karmin. Menjam stil - definitivno. Boje koje sam odabrala su jake, tamne, kao i moja unutrašnjost. I mnogo mi se dopada sklad koji sam postigla. Konačno sam ista spolja i iznutra. One modrice bi se odlično uklopile.
    Tako sam se, mic po mic, vraćala sebi, upoznajući se od početka. Gledala na sebe kao na nekog koga dugo nisam videla, koga sam jedva prepoznala i bila srećna što ga ponovo srećem. Sad imamo vremena da nadoknadimo propušteno. Nećemo se više razdvajati. Ni zbog koga.

    Od kako sam se preselila kod sestre, imam toliko vremena za sebe, da nekad ne znam šta ću s njim. Đorđe i Milica su veliki deo vremena provodili kod mojih roditelja na selu, jer je za ispisivanje iz vrtića na Vračaru i upis u vrtić na Novom Beogradu bilo potrebno vremena, a kako radim po smenama, u privatnoj firmi, na otvaranje bolovanja mi ne bi gledali blagonaklono, naročito jer ga nisam otvorila ni kada sam imala fizičke povrede. Na skota da se oslonim, nisam mogla ni kad sam živela sa njim, pa neću ni sad. Par puta ih je video za dva meseca, i jednom prilikom su bili nekoliko dana kod njega. Kada su se vratili, u njihovom ponašanju sam primetila veliku promenu - Milica, inače veoma veselo i svojeglavo dete, bila je tužnjikava i ćutljiva, zamišljena, a Đorđe bi bes ili ljutnju ispoljavao tako što bi sebe ili mene, zavisno od situacije, udarao pesnicama po glavi. Odmah sam otišla u dom zdravlja i tražila uput za dečijeg psihologa, jer sam, najblaže rečeno, bila uznemirena. Sasvim svesna toga da je njima preteško, možda još teže nego meni, jer su premali da bi shvatili zašto mama i tata više ne žive zajedno, ipak sam strahovala da li će on pokušati da utiče na njih protiv mene. Naročito kada mi se Đorđe jednog dana obratio.
    - Mama, kada ćemo da se vratimo da živimo sa tatom?
    - Nećemo se vratiti, mili. Mi sada živimo ovde, tata živi tamo i vi ćete ići kod njega ponekad.
    - Ali, mama, zašto više ne živimo svi zajedno?
    - Ne živimo svi zajedno zato što me je tata tukao. Ja ne želim da to ponovo uradi i zato je bolje da živimo odvojeno. - Ne znam kako sam uspela da se suzdržim i da ne puknem 'Zato što me je jebeni skot unakazio, zato što sam petnaest dana bila modra, zato što više neću da mu dozvolim da povisi ton na mene, a kamo li da me pipne!' Ostala sam smirena i objasnila Đorđu na najlepši način koji sam znala.
    - Ali, mama, tata te nije tukao.- Čula sam, ali kao da nisam. - Molim?
    - Tata te nije tukao. On kaže da nije.
    - Tata kaže da me nije tukao?
    - Da. On kaže da se ti samo šališ sa mnom. - Opet se silno uzdražavam od pucanja. Telom mi naizmenično struje jeza i vrelina, praćene ubrzanim lupanjem srca, za koje, čini mi se, ima sve manje mesta u grudima. Šta on to radi, dođavola?! Nije me tukao? Ja se šalim s detetom? Ja sam ta koju nije tukao, a koja ga je napustila i odvela decu? Koja neće da se vrati da živimo svi zajedno? E, pa nećemo tako, skote jedan!
    - Reci mi, Đorđe, šta ti misliš o tome što ti je tata rekao? - Nežno sam ga pitala. - Sećaš li se da li me tata tukao?
    - Sećam se. - Sa sigurnošću u glasu, ispravio je, do tada pogurena, leđa. - Udarao te pesnicama ovako i ovako, i oborio te na pod i gazio po glavi. - Oponašao je pokrete koje je video, na svoj dečiji način. To je bio trenutak kada sam saznala da me je i šutirao, jer onako sklupčana na podu, sa rukama preko glave i lica, a ošamućena strahom od onog što se dešava i što bi moglo da se desi, nisam pravila razliku između pesnice i noge. Što se tiče moje lobanje, to saznanje ništa ne menja. Što se tiče njega, to mnogo govori o njegovom besu, o njegovoj želji da me povredi. Jer, jedna je stvar kada te neko udara rukama, pesnicama, a sasvim druga je da kada nakon toga padneš na pod, pa nastavlja da te šutira onako bespomoćnu i nezaštićenu. Nije da za prvo imam više razumevanja, ali mi je to saznanje tada bilo veoma bitno zbog odluka koje je trebalo da donesem u tom periodu.
    - Jeste, Miško moj. I zbog toga ja više neću živeti sa vašim tatom.
    - Ali, mama, tata ti se izvinio! - Nije mu se dopalo to što je čuo. Šta sad da mu kažem a da on može da shvati, ili da bar ne shvati pogrešno. O skotu ne mogu ništa ružno ni loše, jer on je njihov otac. I kakav god da je, oni ga vole i žele da budu s njim, tu nema sumnje, i to doživljavam kao najnormalniju stvar na svetu. - Jeste, Đorđe, izvinio se.
    - Rekao je da neće više nikad da te bije.
    - Jeste, rekao je. Ali, ja ne mogu da mu verujem.
    - Zašto ne možeš? Tata je dobar. - Ako kažem da nije dobar, Đorđe će se naljutiti na mene, u najboljem slučaju. Znam kako moje dete razmišlja. Niko ne sme da kaže da njegovi tata i mama nisu dobri, čak ni u šali. Osim njega. Ozarila sam se iznutra pri pomisli na njegov maleni zaštitnički stav.
    - Đorđe, tebe i Milicu tata voli puno, i vi ćete često ići kod njega. I ja vas volim najviše na svetu celom, i volim kad sam s vama. Ali, tata i ja više ne možemo da živimo zajedno, jer me je tukao i ja se plašim da se to ne desi opet. A ne volim da se plašim. To mi je grozno. I zato je bolje ovako. Veruj mi! - Zagrlila sam ga, ali mi je jedva uzvratio. Kad smo se razdvojili, videla sam da razmišlja, verovatno o onome šta sam mu rekla. - Tata je dobar. - Konačno je misli pretočio u reči. - I ti si dobra. Ali ja više volim da svi živimo kod tate. - Uzdahnula sam. Naravno da je njemu to najbitnije. - Znam, miško, znam.


                  *********************************


    Deca su opet kod mojih na selu, a ja opet bez ikoga o kome bih brinula. Osim o sebi. Ali, pošto sam izašla iz kondicije, potrebno mi je malo vežbanja i zagrevanja. Kad se samo setim koliko me je grizla savest kad bih sebi kupila nešto, a ne njima, kad bih potrošila pola sata i više na spremanje za posao, kad bih otišla nekud a da nikom nisam morala da objašnjavam gde i zašto idem, i da li baš moram, jer pobogu, sigurno kod kuće ima nešto pametnije što može da se odradi.
    Prvih nedelja sam osećala veliku nelagodu i uznemirenost ako bih s posla negde svratila, a da mu se nisam javila. Morala sam po nekoliko puta sebi da objašnjavam da više ne moram da mu pravdam svaki korak i da je to što sam s kumom otišla na kafu posle posla, ili produžila do savskog keja, ili u krajnjem slučaju, ostala na poslu duže da bih ćaskala sa koleginicama, najnormalnija stvar na svetu i da se ništa loše neće desiti nakon toga. Uzalud sam objašnjavala, jer mozak nije mogao da prihvati te novotarije tek tako. Ja se mučim da mu objasnim, on odbija da sluša, i sve tako dok mi ne pozli. Nekad mi je bilo loše do te mere da se dešavalo da naprasno počnem da plačem na sred ulice, a da ni ne znam šta je pokrenulo suze. I plačem, ridam, 10-15 minuta, izbacim kroz suze delić neimenovanog tereta, obrišem lice i nastavim dalje. Vremenom sam shvatila da sam se borila protiv straha od toga šta će skot da kaže ili pomisli o tome šta sam uradila, rekla, odlučila, pomislila. Taj strah mi se uselio u svaku poru, da na kraju nisam umela da ga razlikujem od sebe same. Postao je ja. A plašila sam se skota,  i više nego dok sam živela sa njim, čak sam i viljušku nosila sa sobom prvih mesec i po dana po napuštanju zajedničkog života. Jer ako mi je sve to radio dok sam ćutala i trpela, šta će mi uraditi sad kad sam mu se suprotstavila i otišla, kad više nema uvid u svaki delić mog postojanja. Strah koji sam sakupljala i slagala, peglala ga pa sabijala da može da stane što više, ne može sad tek tako da se raspakuje i izbaci. Mora da se odstranjuje sloj po sloj, i za to je potrebno vreme, a možda i pomoć stručnjaka. Nije mi važno. Samo da ga se rešim. I zato sam, na predlog socijalne radnice, koja je vodila moj slučaj, pristala da idem na razgovor sa psihologom koji se bavi slučajevima poput mog, porodicom i nasiljem u porodici.
    I odem tamo. Mogu slobodno da kažem da je to bila najbesmislenija i najnepotrebnija stvar koju sam uradila u tom periodu. Za razliku od moje socijalne radnice, koja je bila prijatna, puna razumevanja, topla a ipak profesionalna, gospođa kod koje sam završila, bila je sve suprotno od toga - ne baš prijatna, hladna, nezainteresovana a neprofesionalizmom mi se pohvalila nekoliko puta. Možda je mislila da neću shvatiti iz prve. Ako išta ne podnosim, to je kad se neko, ko bi trebalo da mi pruži nekakvu uslugu, služi privatnim mobilnim telefonon kako bi vodio privatne, nevažne razgovore. Pošto su me kod nje poslali sa naglaskom na to da sam počela malo da se gubim, mogla sam, možda, to da iskoristim pa da joj kažem koju o lepom ponašanju. Šteta što na fakultetima ne postoji predmet o tome. Sigurna sam da bi profesori iz lepog ponašanja mogli da pariraju Miškoviću stečenim bogatstvom. No, nisam o tome htela. Vidite da se i sad gubim. Zamislite kako mi je tad bilo.
    Termin za razgovor je bio zakazan za 11 prepodne. Iako prilično dobro poznajem Zemun, imala sam ozbiljnih poteškoća da pronađem zgradu tog centra. Što nije ni bilo čudno, jer se centar nalazi u prizemlju neke stambene zgrade, sa jedva uočljivim natpisom na metalnoj tabli. Stigla sam u 10:45, jer sam, srećom, krenula mnogo ranije. U 11:15 sam pokucala na vrata sobe u kojoj je trebalo da se 'lečim'. Žena koju sam tamo ugledala je u tom trenutku telefonirala, kako mi se učinilo, sa svojim detetom. Delovala je iznenađeno što me vidi,tj. što je neko došao. Kada sam se predstavila i naglasila da imam zakazano u 11, jer joj moje ime nije značilo ništa, svom telefonskom sagovorniku je rekla da mora da prekine razgovor i da će ga nazvati kasnije.
    Nakon što smo sele jedna naspram druge, predstavila se, poluskromno navodeći svoje diplome i skraćenice koje joj stoje ispred imena, pa nakon toga zapisala u rokovnik moje lične podatke. Atmosfera je bila sterilna i bezlična. Umesto potrebe da se joj se otvoriim i sve ispričam, imala sam želju da joj kažem da mi ne prija ni ona ni njen stav, kao ni bilo šta u vezi tog susreta. Ne da mi ne prija, nego me nervira. Ali sam se suzdržala. Ipak će ona poslati svoje mišljenje centru za socijalni rad, a ne želim da me tamo vide kao nekulturnu, nevaspitanu majku, koja ne ume da se kontroliše.
    Napokon mi je zatražila da joj ispričam zašto sam došla. Počela sam da pričam, bezvoljno i usiljeno. Nije mi bilo do priče u tom trenutku, naročito ne sa njom i ne o tome. Ali sam ipak pričala. Sve sam joj ispričala, od prvih šamara dok sam u rukama držala šestomesečnog Đorđa, do poslednjih batina, nakon kojih sam ga ostavila. Slušala je, ne prekidajući me, dok joj ne bi zazvonio mobilni telefon, na koji se nije ustručavala da se javi, iako je u sred ozbiljne i teške priče sa pacijentom. I tako dva puta. Nakon drugog puta, nisam mogla da nastavim. Nije imalo smisla ni koristi. Njoj bi bilo isto, i da sam nastavila, kao i što nisam. Sećam se da sam pomislila da je bolje da sam otišla na posao dva sata ranije, nego što sam ih tako uludo potrošila. Na kraju me je pitala šta ja mislim, kako ona može da mi pomogne. Samo što se nisam prevrnula sa fotelje od smeha. Kako ona može meni da pomogne? Tako što je nikada više neću videti. Tako će mi najbolje pomoći. Zakazale smo sledeći termin, koji bi bio za mesec i po dana od tog dana, ljubazno se pozdravile i ja sam izašla. Onog momenta kad sam zatvorila vrata njene kancelarije za sobom, znala sam da tu više neću nogom kročiti. I nisam. Žali Bože papira potrošenog na štampanje njenih diploma.
    Na putu do kuće, pokušala sam da otresem sa sebe osećaj izigranosti. Stvarno sam verovala da psiholozi znaju i mogu da pomognu, mada su za tu moju pretpostavku krivi američki filmovi, u kojima ti stručnjaci zaista, na kraju, izleče ljude. Moje iskustvo je bilo parodija na tu temu. Ma, kakvi stručnjaci, kakvi psiholozi! To su samo obični šarlatani koji jedva čekaju kraj radnog vremena da bi otrčali u šoping centar i potrošili svoju, bez ikakvog truda, zarađenu platu. Ali, nema veze. Centar za socijalni rad je preporučio da idem na savetovanje, i ja sam to obavila. Do sledećeg termina, moj slučaj će biti završen i nikom neće biti bitno da li sam otišla ponovo ili nisam. Gospođi dr,mr. pogotovo. Ako mi bas bude bio potreban razgovor sa nekim ko je stručan, otići ću do Olivere, moje socijalne radnice, koja mi je širom otvorila svoja vrata i koja me zaista sluša.
    Kad sam stigla ispred zgrade, shvatila sam da me zaista mrzi da kuvam kafu i pijem je uz listanje kanala, na kojima u poslednje vreme nisam nailazila na zanimljiv sadržaj. Odlučila sam da popijem kafu u kafiću i pročitam neke novine. Iako zvuči neverovatno, prošlo je više od šest meseci od kako sam čitala novine. Na trafici sam, sigurno desetak minuta, pokušavala da odlučim koje da kupim. Dnevna i žuta štampa ne dolazi u obzir. Prvo, zato što me njihov sadržaj apsolutno ne zanima, drugo, jer sam bila sigurna da bi mi taj isti sadržaj pogoršao raspoloženje koje je već bilo na granici između depresije i anksioznosti. Konačno se odlučujem za Sensa magazin. Nisam ga čitala ranije, nego su me naslovi sa naslovne strane privukli. 'Kako da zavolite sebe', '7 načina da se izborite sa problemima' i slično. A i poklanjali su neki šampon.
    Poručila sam kafu, domaću - tursku, kako god volite da je zovete. Za mene lično, bolja je od espresa. I jako se iznerviram kada negde sednem i poručim tursku kafu, a konobar me obavesti da je ne služe. No, o ukusima ne treba raspravljati.
    Čekam svoju kafu, listam Sensu i pušim. Bilo je nekoliko zanimljivih tekstova o podizanju samopouzdanja, raznih saveta za poboljšanje života, o načinima kako da upoznate sebe i slično. To je ona vrsta tekstova, za koje, dok ih čitate, imate utisak da ste ih već čitali i da ništa novo niste pročitali, ni naučili, ali čije smernice u stvarnom životu, ako želite da budete iskreni prema sebi, a ne meni, ne sledite. Međutim, ono što mi je privuklo pažnju, bili su oglasi ili promocije raznih radionica, savetovališta, kurseva i vikend putovanja, na kojima možete da se usavršavate, poboljšavate ili lečite, u zavisnosti od toga šta vam je potrebno. U toj gomili organizovanih predavanja za sve i svašta, jedno me je posebno zainteresovalo. U pitanju je bio poziv na vikend sa Sensom, čija je tema ''Uhvati život''. Na spisku aktivnosti, bila su imena raznih stručnjaka iz oblasti, od pilatesa do onih za koje nisam ni čula do tada. Poklonite sebi trenutke mira i opuštanja. Opustite se, vežbajte, obnovite životnu energiju, upoznajte i usvojite nove tehnike i životne strategije. Poslednji vikend u februearu, u Subotici. Naglo mi se popravilo raspoloženje, a želja da odem tamo pretvorila se u odluku. Idem. Skupo je, ali se sigurno isplati. Ako ništa drugo, provešću vikend van Beograda, sa ljudima koje ne poznajem, u hotelu koji je jedini u Srbiji imao preporuku New York Times-a zahvaljujući svom wellness centru. Da, neću jesti, ali ću otići. Da, priuštiću sebi to skupo iskustvo. Možda ovi stručnjaci znaju šta rade.
    - Izvini, mogu li da pozajmim upaljač? - Čula sam muški glas iznad glave. Podigla sam pogled a ispred mene stoji veoma zgodan muškarac, svetlo smeđe kose, živih plavih očiju i veoma ukusno odeven - svetle lanene pantalone do kolena, polo majica i skupe letnje cipele bez pertli, u boji između bež i braon. Imao je savršene ruke - pristojno definisani mišići, zategnuta koža i blago naglašene vene. Što se mog ukusa tiče, to su bile idealne muške ruke. Lepe, negovane šake sa dugačkim prstima, skoro pravougaonom nokatnom pločom, srazmerne dužine u odnosu na dužinu prstiju. Pomislila sam da sigurno ima čvrst, odlučan stisak. Primetila sam ga čim sam ušla u baštu kafića, najpre zbog brade stare 20-ak dana, koja je u prethodnoj godini postala modni hit među muškarcima, a koja je tako muževna i privlačna, a zatim zbog ruku, na koje mi je pogled pao čim sam prostudirala njegovo lice. To je onaj tip muškarca za kojim se okreću sve žene, a on ili šeta manekenku ili je gej.
Napokon sam se trgnula iz nepristojnog piljenja u njegove ruke i pružila mu upaljač, vodeći računa da ga ne pogledam u oči. Bilo mi je neprijatno zbog njegovog prisustva, zato što mi se obratio, zato što nisam našminkana i izgledam kao fras, a definitivno bih imala više samopouzdanja da nisam bila u iznošenoj trenerci i ispranoj majici sa nekim klinačkim natpisom. Ne znam zašto uopšte razmišljam o tome, kad mi je čovek samo tražio upaljač? Pre samo četiri meseca si napustila muža, a sad balaviš nad neznancem koji nije imao čime da zapali cigaretu. Stidi se! Majko dvoje dece! Mislim da sam pocrvenela zbog samoprekora, ali sam, vraćajući pogled na novine, savršenoj odglumila ravnodušnost, kao da mi se svakog dana dešava da mi se jedan takav muškarac obraća. Ljubazno se zahvalio i zatim se vratio stolu za kojim je ranije sedeo. Dok je odlazio, bacila sam još jedan brzi pogled na njegovu pozadinu, nadajući se da ću tamo pronaći neku falinku na njegovom savršenom telu. Međutim, falinke nije bilo, naprotiv. Muškarac sa kojim je sedeo, uhvatio je moj zadovoljan pogled, a meni je preostalo samo da, ili istrčim iz kafića, ili da iskopam rupu u betonu i zabijem glavu u istu. Nisam uradila ništa od to dvoje, već sam dovršila kafu i trudeći se da budem cool, platila račun i otišla. Izgleda da sam i ja neki stručnjak - za blamiranje.

Nikad više (II) - Never again

   Danas sam se probudila ranije nego obično, ranije nego što se budim za odlazak u prvu smenu. Ni sama ne znam zašto. Skuvala sam kafu, doručkovala žitarice s mlekom, popušila pet-šest cigareta uz jaku crnu kafu ipošla na Adu da vozim bicikl. Jako mi prija svaki trenutak koji provodim sa samom sobom i svojim mislima, koje još uvek sređujem, nakon teškog i mučnog razvoda. Sestra mi je poklonila android telefon, za koji nisam ni znala koliko koristan može da bude. Osim što veliki deo posla preko njega obavljam i kada nisam na poslu, sastavila sam listu pesama koje mi podižu raspoloženje i slušalice vadim iz ušiju samo kad baš moram. Tako sam i jutros, uz muziku, vozila dva kruga oko Ade, upijajući jutarnje sunce i svež vazduh. Misli mi lete na sve strane, od polutužne prošlosti, ka sadašnjosti ispunjene obavezama u kojima se često gubim i jedva pronađem, do budućnosti koja je ili sjajna i blistava ili još tužnija od prošlosti, u zavisnosti od toga na koju nogu sam ustala tog dana. Jutros je bila leva. Nerviraju me penzioneri koji se guraju da uđu u poluprazan autobus, zaposleni u renta-bike-u koji se razvlači kao glista, vozači bicikla i rolera koji iz zabave voze čas levom, čas desnom trakom. Ova vožnja je trebalo da me oraspoloži, da me napuni energijom koja će mi biti potrebna kasnije, za posao. Doduše, napunila me je energijom - negativnom. Bolje bi bilo da sam legla na travu i pustila mozak na pašu, ali kako je krenulo, verovatno bi me neko i tamo pregazio. Propao dan, u najavi. Ne želim to da prihvatim tako lako, pa se trudim da budem korisna, da znam da sam bar nešto dobro uradila danas. Vratila sam se kući, skuvala ručak i malo pospremila stan. Sin i ćerka, koje imam iz propalog braka, ovog vikenda su kod oca, pa imam više vremena za sebe. Pola sata razmišljam šta da obučem, da bi na kraju obukla sive pantalone i belu majicu, koje sam već nekoliko puta nosila na poslu. To mi je najsigurnija kombinacija, kad ne znam šta ću sa samom sobom. Bezvoljno odlazim na posao sa slušalicama u ušima, crnim mislima i lošim raspoloženjem.
    Mnogo sam se promenila nakon razvoda. Sve što je spolja moglo da se promeni, ja sam promenila. Stil oblačenja, frizuru, boju kose, počela sam da se šminkam, i to svakodnevno. Sad ne mogu da zamislim da odem na posao nenašminkana. Redovno idem na manikir i pedikir, a ponekad sebe častim i masažom. I zadovoljna sam razultatima. Imam više samopouzdanja, mnogo lakše stvaram kontakte i na poslu i van njega, ne opterećujem se tuđim mišljenjem, a svoje iznosim bez velikih poteškoća. Ali, uhvati me ponekad loše raspoloženje, satera me u ćošak i baci na mene gomilu negativnih misli i osećaja, sa kojima jedva uspem da se izborim. Nekad prođe nakon što odspavam, nekad potraje danima. Na tome još uvek radim, i svesna sam da je to najteži deo života nakon razvoda. Jer, nije lako zaboraviti pet godina braka u kome je bilo i srećnih i tužnih trenutaka, u koji smo oboje ulagali, neko više, neko manje, ali smo bili tu. Pet godina braka, rođenje dvoje dece, brigu o njima, rast zuba, hodanje, ovčje boginje, upalu ušiju, upis u vrtić i prvo odvajanje od njih kad sam se vratila sa porodiljskog bolovanja na posao. Pet godina braka, njegovu ljubomoru, negodovanje za sve i svašta, ponižavanje i vređanje pa izvinjavanje, prve šamare i prvo prebijanje sa modro plavim tragovima po licu i rukama.
    'Tata, nemoj više da biješ mamu!' Vrisnuo je Đorđe nakon što se trgnuo iz straha i šoka, koji su usledili kada je njegov otac počeo da udara njegovu majku. Pesnicama u glavu. Kada sam pala na pod, pokušavala sam rukama da zaštitim glavu i tada čula njegov glas. Udarci su prestali, ali se nisam usudila da podignem glavu. Plašila sam se da to i čeka, kako bi mogao da nastavi. Kada sam čula da izlazi iz sobe sa Đorđem koji plače, počela sam da se dižem. Čitava glava me je neopisivo bolela, nisam uspela da lociram bol. Tada sam primetila da mi lije krv iz nosa. Prva reakcija mi je bila da postavim šake ispod mlaza krvi, da ne curi više po podu, na kome je već bila barica prečnika dvadesetak santimetara. Kao da me nije pretukao, ustala sam i otišla u kupatilo da se umijem i pokušam da zaustavim krvarenje. Kako krv nije htela da stane, gurnula sam toalet papir u nozdrave i počela da ispitujem lice koje je počelo da otiče. Ugledala sam tri hematoma, jedan na čelu, drugi kod uveta, treći na vilici. svi su bili poveći, ali me posebno uplašio ovaj kod uveta. Nos mi je toliko otekao, da se udvostručio. Nema šanse da sutra odem na posao, bila mi je prva misao. A onda, kao da mi je ubrizgana injekcija ludačke hrabrosti, pomislila sam: nećeš više nikada! Nikada više! Uzela sam jaknu koja je visila na čiviluku u hodniku i obula patike. 'Gde si pošla?' Okrenula sam se u pravcu kuhinje, gde je sedeo sa Đorđem u krilu i pušio cigaretu. Đorđe me je preplašeno gledao. 'Mama, gde ćeš?' Upitao me je kroz jecaj. 'Idem u urgentni centar da mi pregledaju glavu, a onda u policiju da te prijavim, đubre jedno!' Hladno i arogantno sam odgovorila skotu. 'Mama, izvini što nisam mogao da te branim, tata je veći od mene.' Kroz plač je jedva izgovorio Đorđe. 'Miško moj, ne brini se za mene. Ti nisi ni za šta kriv.' Jedva sam se suzdržala da ne vrištim od bola koji sam osećala zbog svog četvorogodišnjeg sina. 'Mama sad ide kod doktora. Brzo ću se vratiti.' 'Kako ćeš da odeš?' Opet se čuo skot. 'Taksijem.' Odgovorila sam mu, mada sad ne znam zašto. Zbog straha, verovatno. Izašla sam u hodnik zgrade, i glasno odgovarala na njegova pitanja, dodajući da više nikada neće smeti da me udari, ne bi li neko od komšija provirio i spasio me. Međutim, nigde nikoga. Vikala sam uzalud. To je komšiluk u Srbiji. Ako dete trči po stanu, ovi ispod nas prete komunalnom policijom, a kada muž bije ženu, nikog nema, ništa ne čuju i ništa im ne smeta.
    U urgentnom centru svi su me gledali kao da imam treće oko. Na prijemu sam rekla da me je muž prebio i da mi je potrreban pregled. Odmah su me uputili kod ortopeda, zbog povreda na rukama, pa kod neuropsihijatra, pa odande na rendgen glave, pa na skener glave, i na kraju kod otorinolaringologa, zbog nosa. Nakon što je ustanovio da mi nos nije slomljen, pitao me je da li su u UG-u zvali policiju. Odgovorila sam da nisu. Na licu sam mu videla iznenađenje, nakon čega je pozvao sestru i naložio da pozove policiju. Par minuta nakon toga, stigli su policajci, muškarac i žena. Uzeli su mi izjavu, bili maksimalno ljubazni, puni razumevanja. Na kraju su mi rekli da se ne brinem, jer skot neće proći nekažnjeno. 'Skot' sam ja dodala. Oni su bili kulturni.
    Kada sam se vratila kući, Đorđe je spavao, a skot me je čekao. Da ga ne poznajem, rekla bih da je izludeo od brige. I jeste, ali od brige za sopstveno dupe. Rekla sam mu da sam ga prijavila policiji, kako bih se osigurala od potencijalnog ponovnog napada i mogla da odspavam mirne glave. koliko- toliko. Ubrzo sam zaspala. Probudili su me dečiji glasovi. Milica je spavala prethodne večeri kada me je njen otac tukao, na svu sreću. Ima dve i po godine, dovoljno je što je Đorđe sve to morao da vidi. 'Mama, ta ti je to na licu?' Upitala me je kada je ugledala modrice i otoke. 'Udarila sam se u krevet.' Slagala sam na brzinu. Nema potrebe da i oni osete težinu svega toga i prolaze kroz emotivni pakao. On im je otac. Vole ga koliko i mene, i to je prevelika trauma za njihove male mozgove. 'Lažeš! Tata te je tukao!' Ljutio se Đorđe. Pogledala sam moju malu dušu i srce je htelo da mi prepukne. 'Nije tata tukao mamu!' Milica je instiktivno branila svog oca. 'Šta hoćete da doručkujete?' Brzo sam promenila temu. Iznutra sam se cepala na najsitnije komade, i koliko god sam napora ulagala da izbacim slike sinoćnih događaja iz glave, bili su ništavni naspram emocija koje su ih vraćale. Sasvim svesna da moram da uzmem decu i odem odatle, brisala sam suze koje su nekontrolisano tekle. Bože, ovo je kraj. Posle ovoga nema dalje. Odjednom me preplavio strah. Šta ću posle, kako ću, gde ću? Hoće li me ubiti ne bi li me sprečio? Šta ako me pusti, pa me kasnije negde sačeka? Mnogo puta mi je pretio da mi neće dati da odem, pogotovo ne sa decom. Kako ću sama s decom? Nije da mi je pomagao oko kuće i dece, ali bar je bio s njima kada bih radila drugu smenu. Kako ću na posao? Glava mi je kao topovsko đule u duginim bojama. Javila sam koleginacama na poslu šta se desilo i da neću doći, a svom pretpostavljenom da neću dolaziti nekoliko dana. Naravno, morala sam da ispričam zbog čega, jer u suprotnom ne bi shvatila moj izostanak. Kad je skot otišao da mi kupi lekove protiv bolova, nazvala sam sestru, ispričala joj deo priče, da se brine previše, i zamolila da dođe po mene. Ona je znala da mi je brak loš, pogotovo u poslednje vreme, i nije mnogo ispitivala. Morala sam da joj zabranim da išta kaže mami i tati, jer bi prepukli od brige, a ko zna i kako bi tata reagovao na sve to. S druge strane, da me vide takvu, nikada im se ta slika ne bi izbrisala iz glave, a nisam želela da žive sa tim. Reći ću im posle nekog vremena, kada nestanu modrice. Na sreću, ne živimo u istom gradu.
    Skotu nisam smela da kažem da odlazim, jer me je bio strah od toga šta bi mogao da nam uradi. Zato sam ćutala dok sestra nije javila da je blizu. Tada sam počela da se pakujem. Naravno, pokušao je da me spreči. Obećavao da neće više nikad da me pipne, da će od sad sve biti po mome, da će se sve promeniti, vraćao se prošlost na srećne zajedničke trenutke. Rekao je da moramo da budemo hrabri i jaki da prevaziđemo to, da to nije vredno naše ljubavi, da smo savršeni juedno za drugo, da deca treba da imaju oba roditelja. U jednom trenutku sam uhvatila sebe kako preispitujem svoju odluku o odlasku. Gospode! Iskoristila sam njegovo uvlakačko ponašanje i poslala ga da mi kupi nešto da jedem. Čim je zatvorio vrata, pozvala sam svoju venčanu kumu, koja mi je uvek bila rezervni razum. Zgrožena, zaprepašćena i preneražena mojom pričom, sa tri rečenice me je vratila u stvarnost i uverila u ispravnost odluke da odem, nudeći svu podršku i pomoć koju je mogla da ponudi.
    Skot se vratio sa rol-viršlom, mojim omiljenim pekarskim proizvodom, ali je naišao na još viši i čvršći zid. Kada je konačno shvatio da se neću predomisliti, ni po koju cenu, izašao je iz stana, uz izgovor da neće moći da podnese opraštanje sa decom. Nastavila sam sa pakovanjem stvari, uglavnom dečijih, jer ja mogu i sestrine da nosim, pa mi je bilo bitno da oni imaju sve što im bude bilo potrebno. Kada je bila ispred zgrade, sestra me je pozvala na mobilni. Zamolila sam je da ne zaplače kada me bude videla, zbog dece. Otvorila sam joj vrata i nekoliko sekundi je samo stajala pre nego što je ušla. Lice joj se iskrivilo, delimično od bola zbog toga što mi se desilo, delimično od napora koji je ulagala da ne zaplače. Snažno me je zagrlila i prošaputala: 'on je mrtav čovek.' 'Ćuti! Hajde samo da odemo odavde.' Jedva sam izgovorila.
    Deca su najnormalnije krenula sa nama, ne znajući da odlazimo zauvek. Za njih je to bio još jedan odlazak kod tetke. Taksi je krenuo sa Vračara ka Novom Beogradu. Nemo posmatram ulice kojima šetala sa svojom decom, parkiće u kojima su se spuštali niz tobogane, prodavnice ispred kojih su tokom leta bili parkirani kamioni puni lubenica, koje smo Đorđe i ja kuckali ne bi li izabrali najzreliju. Suze su mi tekle dok sam pokušavala da dišem. Nikada nisam osetila toliku bol, razarajuću i bespoštednu, koja me je pustošila i za sobom ostavljala mračnu prazninu. Tek tada mi dolazi do mozga da je moj brak završen, da se više nikada neću vratiti u taj stan, da će moja deca odrastati u rasturenoj porodici. Da li sam ikako to mogla da sprečim? Da li sam donela ispravnu odluku? Da li je trebalo da pokušam još jednom? Da li bi se njegovo 'nikad više' opet ponovilo? Da li je trebalo da se žrtvujem zbog dece? Da li bih sledeći put preživela? Šta bi se desilo da Đorđe nije bio u sobi? Da li bi prestao da me udara i kad? Šta će sad da se desi? Hoće li da me prati? Da me sačeka negde i dokusuri? Da otme decu i odvede ih u Crnu Goru, kao što je često znao da preti? Da ih nikad više neću videti? Kako da nastavim sa životom a da deca ne osete težinu ovoga što se dešava? A onoga što će se tek desiti? Moram da nađem način da se sredim i nastavim dalje kako znam i umem. I zbog sebe i zbog njih. A zbog sebe radi njih. Jer njima treba normalna i zdrava majka, koja će da ih što bezbolnije provede kroz pakao koji sledi. Moram da se sredim. Brzo.


*****


    Stigla sam na posao pola sata ranije, pa sam to vreme iskoristila da pojedem sladoled u Caribic-u. Volim sladoled, ali jedino njihov uspe da mi podigne raspoloženje. Ni ovog puta me nisu izneverili. Uvek ista kombinacija priloga sa prelivom od pomorandže i dan mi je već lepši. Pa još kada sam ušla u radnju i videla ostvaren promet, odmah sam zaboravila na sve probleme. Marks je bio u pravu - rad oslobađa. Zato nisam otvarala bolovanje nakon onih batina. Uzela sam nekoliko  slobodnih dana, dok otoci na licu nisu spali. Modrice sam pokušavala da prikrijem šminkom, ali, naravno, nije pomoglo, pa sam lagala na poslu da sam imala operaciju desni. Ali, mnogo mi je pomoglo to što sam nastavila da radim, jer sam se tako, bar na neko vreme, udaljavala od situacije u kojoj sam se nalazila. Imala sam manje vreme za samosažaljevanje i vraćanje na tu noć, koja mi je, kad se osvrnem, promenila život u potpunosti.
    Kad pomislim na tu noć, nisu batine ono na šta pomislim i zbog čega se stresem, već na njihove posledice na naše živote, na ono što smo mogli imati, a nećemo. Jer ono što želim celog života je normalna, srećna porodica. Taj primer su mi dali moji roditelji, koji se još uvek vole i poštuju kao i pre trideset godina. A ja to neću imati, i pomisao na to me poražava. Iznova i iznova preispitujem svoje odluke, vraćam se na početak naše veze, analiziram njegove postupke, signale koje mi je davao a nisam primećivala, i uvek krivac za sve bude isti - ja. Ja sam kriva za to što mi se desilo, ja sam kriva za sve što me je snašlo. Zašto? Zato što sam ja ta koja odlučuje o svom životu, ja i niko drugi. Ja sam ignorisala njegovu nasilnu prirodu u ime ljubavi. Ja sam ta koja je svaki put zažmurila i progutala knedlu kada bi izgovorio neku uvredu na račun ženskog roda. Ja sam ta koja je odlučila da uđe u vezu sa njim, ja sam ta koja je bila sigurna da mene neće tući kao svoju bivšu, jer mene voli, ja sam ta koja se uvek povlačila kada bi se on namrštio i izbegavala svaki konflikt da se ne bi naljutio. Ja sam ta koja je popuštala i kada nisam delila njegovo mišljenje, ja sam ta koja je svoje počela da menja (gubi), koja zamalo nije više znala šta da misli dok se s njim ne konsultuje. Ja sam ta koja je prelako prešla preko prvog šamara, ja sam ta koja je trudna trčala sa prvog sprata u prizemlje da mu otvori vrata da ne bi on predugo čekao, ja sam ta kojoj šutiranje u dupe nije više bilo mnogo strašno. Ja sam ta koja se nakon prvog prebijanja tešila izgovorima da je bio pijan, koja laže na poslu o modricama po licu iako zna da joj niko ne veruje. Ja sam ta koja nakon takvog prebijanja pokušava da razgovara s njim o tome kao da je u pitanju zapišana wc šolja i koja prelazi preko toga sigurna da je sledeći put neće popišati. Ja sam ta kojoj muž ne čestita rođendan jer je ljut što sam se zadržala na poslu pola sata duže, pa on mora u vrtić po decu i koja posle ceo dan objašnjava zašto je to tako bilo. Ja sam ta koja godišnjicu braka provodi sa njim i njegovim drugarom za bančenje, koja zbog toga vrišti iznutra a ne sme da prigovori. Ja sam ta koja je 'mnogo dozvolila sebi' jer nije vodila računa kojim tonom se obraća 'gospodinu' i koju će on da 'dovede u red'. Ja sam ta koja dozvolila da je strah obuzme u toj meri da više nije mogla razumno da prosuđuje, koja nije uspela da smiri situaciju i uspava decu pre nego što je prebije poslednji put. Da, ja sam glavni krivac, ja i niko drugi. Jer, da sam pobegla glavom bez obzira nakon njegove ispovesti o bivšoj devojci koju je tukao, da sam ga prezrela nakon prve uvrede na račun ženskog roda, ništa od svega ovoga se ne bi desilo. Ali, nije mi žao što nisam to uradila, jer da jesam, sada ne bih imala Đorđa i Milicu, a šta bi moj život bio bez njih? Žao mi je što ga nisam ostavila nakon prvog šamara, koji, bez ikakve sumnje, daje garanciju da nije poslednji. Žao mi je što sam ćutala, umesto da svim snagama branim svoje stavove, ma koliko oni za njega bili pogrešni. Žao mi je što sam, verujući da čuvam brak i porodicu, prelazila preko svega, što sam dozvolila da izgubim dostojanstvo i samopoštovanje, i da sve što mi je nekada bilo bitno, postane nebitno. Žao mi je što sam morala da prođem kroz taj pakao da bih naučila da cenim sebe i da sebi budem najbitnija, ali, valjda je tako moralo da bude. Nemam moć da vratim vreme i ispravim greške, ali mogu da učim iz njih, ako ništa drugo. I to je nešto. Sada već mogu da se izdignem i gledam na  sve ovo kao da se nekom drugom desilo. A ono što vidim vredi čitavo bogatstvo. Vidim ženu koja hrabro stoji pod ruku sa svojim dostojanstvom, koja veruje u sebe i svoju blistavu budućnost sa svojom zdravom i pametnom decom, ženu koja je čvrsto odlučila da, od sad pa nadalje, bude srećna. Ta žena sam ja.