VIII

        Prokleti alarm ne prestaje da zvoni. Znam, ako ne ustanem ovog trenutka, probudiće decu i neću moći da popijem kafu pre posla. Jedva uspevam da podignem beton u obliku svog tela i brzinom puža odlazim u kupatilo. Na putu do tamo, nekako sam uspela da oborim jaknu sa stolice koja mi nije bila na putu i da odložim podizanje iste za malo kasnije, kad se razbudim. Buka koju sam napravila kad sam se saplela na Đorđev kamion, na sreću, probudila je samo Danicu, koja je na dve sekunde izronila iz jastuka, pa ponovo uronila u njega. Bezbedno stižem u kupatilo i puštam hladnu vodu. Nakon podužeg umivanja ledenom vodom, konačno uspevam da otvorim oči u potpunosti. U ogledalu posmatram svoje lice, oteklo od poluprospavane noći, sa izraženim podočnjacima i pogleda mučenika. Dođe mi da žalim nad samom sobom. Između kineske kuhinjske krpe, otkuvane 5-6 puta, i mene, jedva da ima razlike - krpu je bar moguće ispeglati da liči na krpu; mene, da ličim na čoveka, može da napravi samo dvomesečni godišnji odmor na pustom ostrvu. Kad bih samo mogla da odem negde gde nema ljudi, gde me ništa neće ni potsetiti da ljudski rod postoji, gde neću čuti ništa ni nalik ljudskom glasu... Samo na par dana... Cvileći se obraćam vasioni dok stavljam džezvu na ringlu. Trebalo bi da pojedem nešto, nisam jela ništa od jučerašnjeg ručka. Ali ni to ne mogu, mrzi me da žvaćem. Sedim i čekam da provri voda. Nervira me što mi sekunde prolaze uzalud - niti radim nešto korisno niti razmišljam o nečemu pametnom, samo sedim i blenem u fugnu između kuhinjskih pločica i čekam da provri voda. Mogla bih da se obučem, da se našminkam, da jedem, da spremim doručak za decu, ali tako mi fali volje, čak i da dišem. Srećom, disanje je spontani, mehanički proces. Kad je konačno provrila voda za kafu, umalo da joj čestitam. Kao da mi je samo to trebalo da se pokrenem. Zakuvala sam kafu i nakon toga je sve bilo lakše. Za manje od deset minuta sam obavila sve pripreme za posao a kafa savršene temperature me je čekala sasvim spremna da je popijem sa uživanjem. Imam još 10 minuta pre početka današnjeg dana i sasvim dovoljno vremena da susret sa gospodinom 'upaljačem' premotam u glavi jedno desetak puta. I, boga mi, sam se umorila od premotavanja. Šta sad ja tu toliko analiziram taj razgovor? Nekoliko izgovorenih rečenica i još nekoliko neizgovorenih, mojih. Ništa posebno, ništa specijalno, ništa romantično, ništa obećavajuće. Uzbuđujem se ni oko čega. Ovaj razvod me je učinio prilično nestabilnom, mislim - emotivno. A i nesposobnom da razlikujem učtiv razgovor od flerta. Da li svaka žena nakon razvoda prolazi kroz fazu 'sviđam se svakom ko se meni sviđa'? Ne verujem - ovo je samo moja bolest. 'Beži Sido, bog te vid'o!' Zakasnićeš na posao. Kad sam izašla iz lifta, setila sam se da nisam ni podigla jaknu. Jebi ga.
    Na parkingu ispred susedne zgrade stoji parkiran crni automobil sa znakom konja. Stvarno nemam pojma o automobilima, moraću da ga 'izguglam', kako se sad to kaže. A možda i nije njegov, ovo je veliko naselje. U tramvaju sam se setila da u toj zgradi živi onaj 'samozadovoljavač'. Znala sam da ovo ne može biti bajka koju sam podsvesno priželjkivala. A možda nije našao parking mesto ispred zgrade u kojoj živi? Da, sasvim tipično za ženu da traži malo moguće,samo njoj željeno objašnjenje, u kristalno jasnom sledu događaja, čiji se završetak, takođe njoj, ne dopada, jer bi bio suprotan njenim željama, a koje su od samog početka, čega je i sama svesna, nerealne. Da, sigurno je da je samo tu bilo slobodnog mesta za parkiranje. Zaboravi, Mitra i idi da zaradiš platu. Bespotrebno zamaraš, već dovoljno izmučen, mozak.
    Kako mi je dan krenuo, tako se i nastavio - razvlačim se po radnji, mehanički pozdravljam kupce i uz veštački osmeh nudim naizmenično današnju akciju i novu kolekciju. Istinski sam bila iznenađena svaki put kad bi se kupac odlučio za kupovinu, i tako jedno desetak puta, dok mi nije ponestalo snage i da se iznenađujem. Februar je mrtav mesec za trgovinu, ali mene je danas, definitivno, posrao neki vrabac kod Sava centra. Količina novca u kasi me je razdrmala i dodala mi gas, a moj veštački osmeh je oživeo. Dok sam jednoj gospođi pokušavala da zakopčam ogrlicu, drugu sam zagovarala ne bi li me sačekala da joj donesem odgovarajuću veličinu čizama sa sniženja. Brzim korakom odlazim u magacin po čizme koje su mi ispale iz ruke kad po izlasku, kod kase, ugledala njega. 'Ma, šta je sad ovo, kog đavola!?' Nakon nekoliko sekundi, shvatila sam da ne dišem i brzo počela da grabim vazduh. Ovo nisam očekivala, nisam spremna! Stojim još uvek na istom mestu na kom sam bila kad sam ga ugledala - ne trepćem. Bar sam disanje uspostavila. Otkud on ovde? Ovo već postaje jezivo. Da li me je pratio? Sad zna i gde radim, jebem ti sve! Do pre par nedelja sam nosila nož u torbi, zbog Miloša, i sad, kad sam konačno počela da se oslobađam straha, nabasam na još jednog manijaka. Možda bi trebalo da ga prijavim policiji, za svaki slučaj. Mislim da sam sačuvala broj telefona inspektora kome sam prijavila Miloša. Rekao mi je da mogu da ga pozovem u svakom trenutku ako mi nešto zatreba. Ali, ne mogu sad da ga pozovem, ne mogu da ostavim radnju da bih tražila broj. Ne može mi ništa ovde, nije lud da pokuša nešto na javnom mestu. Da li on stvarno ne uviđa koliko je čudno njegovo ponašanje i da je ovo danas prevršilo svaku meru? Šta li hoće od mene, zaboga? I dok ja prebiram po mozgu razloge za njegov dolazak, on mi se slatko osmehuje, i gleda me tim nesvakidašnje plavim, očima, kao da mu ništa na svetu nije draže od toga što me sad vidi. Fali mu nešto - 1000%! Pozdravljam ga kao da ga prvi put vidim ( bar mislim da sam ga tako pozdravila) i krećem ka gospođi koja mi je tražila čizme. Neopisana neprijatnost me je preplavila kada sam shvatila da su čizme ostale na podu radnje i kompletno zbunjena, nespretno se vraćam i kupim ih sa poda. Znam da me i dalje gleda, ali se ne usuđujem da se okrenem ka njemu. Možda ode ako ga budem ignorisala. Dodajem čizme ženi koja me gleda sa čuđenjem, pokušavajući da povratim pribranost. Okrećem se ka ulazu, a on je još uvek tu. Jebi ga! Moram da mu priđem. Obrazi mi gore i ruše svaki pokušaj koncentracije na ono što sledi. Tako bih želela sebi da naredim da se smirim, ali nemam nikakvu kontrolu nad sobom ni nad svojim mislima.
    - Zdravo. - Konačno progovaram. Koliko je samo snage bilo potrebno za izgovaranje tih 6 slova.
    - Zdravo. - Osmehnuo se. Bože, kakav osmeh ima! Samo da ne padnem u nesvest. - Već sam počeo da strahujem da ću ostati neuslužen. - Da li se šali? Da ga uslužim? Ovo je radnja sa isključivo ženskim programom. Dobro, sigurno kupuje za nekog, šta je tu čudno? Mnogo muškaraca uđe ovde tražeći poklon za ženu ili devojku. Osećam blago razočaranje zbog te misli. 'Šta ti hoćeš? Da te progoni ili ne?'
    - Izvini, trenutno ima dosta posla. - Dobro je, sastavila sam rečenicu bez mucanja.
    - Sama radiš?
    - Da. - Šta još da kažem? Šta da ga pitam? Par sekundi neprogovaranja i prikovanih pogleda doprinosili su neprijatnosti i uznemirenosti koju sam osećala.
    - Reci mi, kako mogu da ti pomognem? - Progutala sam knedlu veličine teniske loptice pre nego što sam progovorila.
    - Hm... - Podigao je levu obrvu i nestašno pogledao kao da je pomislio na pomoć koju mi ovde ne pružamo. - Potrebna mi je futrola za dokumenta.
    - Ženska?
    - Ovo je ženski brend, zar ne? - Nasmejao se, a ja pocrvenela još više.
    - Jeste. Ali mnogi muškarci to ne znaju, pa uđu tražeći i muški program. - Snašla sam se na brzinu.
    - Imao sam vremena da primetim šta prodaješ. - Nervira me što me tako uporno gleda, ne trepće, ne skreće pogled.
    - Izvini još jednom što si morao da me čekaš. - Odgovorila sam misleći da me proziva.
    - Veruj mi da mi je to bio najmanji problem. - Šta to znači? Šta je bio najveći? Jao, Mitra, prestani da tražiš skriveno značenje u svemu što ljudi kažu - nisu svi kao Miloš!
    - Ok, ovde se nalaze futrole. - Polupribrano sam pokazala rukom ka zadnjem delu radnje, gde se nalazilo to što je tražio. Krenuo je, nakon što je nevoljno odvojio  pogled od mog. Gospode, imam utisak da mu se dopadam, i to mi neviđeno prija. Da li me osećaj vara? Nisam baš u stanju da racionalno prosuđujem. Željna sam pažnje, i to može da dovede do toga da pogrešno protumačim ljubazno obraćanje izuzetno privlačnog muškarca, koji, ruku na srce, i nema šta da vidi u meni. Previše sam obična za njega i toga sam i više nego svesna.
    - Šta bi mi ti preporučila? - Upitao je.
    - Treba li da posluži i kao novčanik ili da bude isključivo za dokumenta?
    - Isključivo za dokumenta.
    - Mislim da je ovaj savršen. - Pokazala sam mu braon futrolu, veličine većeg novčanika, izuzetno lepo organizovanu, koju sam već neko vreme merkala i razmišljala da kupim sebi, u želji i nameri da jednog dana zaista negde i otputujem. - Dobro je organizovan i pregledan, nije masivan, pa ne zauzima mnogo mesta u tašni, a s druge strane, dizajn mu je jednostavan i lako se uklapa u većinu stilova. Šanse da se ne dopadne onom kome kupuješ su minimalne, ali i u tom slučaju, uz račun, može se menjati za nešto drugo.
    - Odlično. Uzeću je. - Zadovoljno me je posmatrao. Pitam se, zašto bi neko poput njega kupovao ovde, kada, definitivno, može sebi da priušti mnogo skuplje stvari. Verovatno osoba za koju kupuje nije mnogo bitna. 'Samo se ti teši, nenormalna osobo! Pre 10 minuta si htela da zoveš policiju, a sad se nadaš da kupuje poklon sekretarici svog šefa.'
    - Želiš li da je upakujem?
    - Može. - Sagnula sam se da potražim kartonsku kutiju u koju pakujemo takve stvari i primetila da mi se tresu ruke. Šta sad da radim? Primetiće sigurno. Upakovaću je ovako, čučeći. Bolje da se čudi nego da mi se smeje. Konačno sam upakovala i ustala da naplatim. Ruke se i dalje ne smiruju, ali ovo ne mogu da izbegnem. - 2499 dinara. - Rekla sam iznos. Pružio mi je karticu, a ja sam gledala u monitor pretvarajući se da nisam primetila, da ne bih morala da je prihvatim. Ako bi nam se dodirnuli prsti još više bih se spetljala, pa sam odlučila da je pametnije da to izbegnem. Na kraju je spustio karticu na pult. Imala sam utisak da je znao o čemu razmišljam, ali ničim to nije pokazao. Hvala bogu, konačno će izaći iz radnje.
    - Hvala ti na pomoći. - Rekao je uzevši kesu.
    - Nadam se da će poklon odgovarati.
    - Verujem da hoće, s obzirom na preporuku. - Opet taj obarajući osmeh.
    - Ali, ako ne bude odgovarao, možete menjati, uz račun. - Ljubazno odgovaram, blago se pridržavajući za pult. Samo nek izađe već jednom.
    - Ok. Hvala još jednom. Vidimo se.
    - Zdravo! - S olakšanjem sam ga pozdravila i duboko udahnula. Oh, konačno mogu normalno da dišem. Mislim da ću moći da dođem k sebi, možda, sutra. Potrebno mi je da sednem, osećam se kao da sam trčala maraton. Majko mila, šta mi se to dešava? Kako je moguće da se toliko uzbuđujem oko običnog razgovora? Koji mi je đavo? Odakle toliki kompleksi? Kad su se toliko nakotili? Ok, čovek je privlačan, pa šta sad? Zašto se osećam tako malom u odnosu na njega? Zato što želim da mu se dopadam a svesna sam šta je on a šta sam ja? A šta sam ja? Znam li uopšte ko sam i šta sam ja? Koliko se razlikuje moja slika o sebi samoj od slike koju drugi imaju o meni? Mnogo se plašim da su te slike identične.
    - Gospođice, čizme mi odgovaraju. - Začula sam glas žene na koju sam sasvim zaboravila.
    - Jao, molim Vas, oprostite! - Skoro da sam potrčala ka njoj. - Evo me odmah!
    - Nema problema, dete. - Odgovorila mi je prisnijim tonom. - Ne morate da žurite toliko.
    Trudila sam se da što brže upakujem i naplatim, ne bih li joj nadoknadila vreme koje je izgubila čekajući na tabureu. Pružila sam joj kesu i ljubazno joj se zahvalila što je kupila kod nas.
    - Dopadate mu se! - Namignula mi je i izašla iz radnje. Oh! Ako je ona to zaključila, kao slučajni posmatrač, znači da nisam sasvim izgubila moć procenjivanja. Ok, ako mu se dopadam - zašto mu se dopadam? Šta je video na meni? Čak i da sam mu se dopala na prvi pogled, zašto bi mi prišao tek tako? Ko, u današnje vreme, tako prilazi nepoznatoj ženi? Ne sećam se da sam čula za tako nešto. Ljudi se upoznaju na druge načine, pod drugačijim okolnostima. Preko prijatelja, na zabavama, rođendanima, svadbama, krštenjima - ne na ulici. Nisam ja toliko privlačna da bi on bio toliko uporan. Šta tu nije u redu? Ne znam, ali nešto definitivno nije. I ne mogu da priuštim sebi luksuz da saznam šta. Možda ga je Miloš poslao da me zavede, kako bi me na sudu prikazao kao neodgovornu i nesposobnu majku? Da li bi bio u stanju da to uradi? Zatutnji mi u glavi kad se setim njegove vike i optužbi da sam loša majka jer sam skuvala deci griz za večeru. Iako sam ga zasladila medom i dodala mu mlevene orahe. Jer samo loša majka može decu hraniti brašnom zato što zbog posla nije imala vremena da spremi kvalitetniji obrok. Samo loša majka može posao da stavlja ispred dece. A bio je svestan koliko je teško pronaći posao, i zadržati ga. Da ne spominjem da ne bismo mogli da preživimo bez moje plate. I ona nam često nije bila dovoljna, pa sam se zakoprcala u kredite koje sad treba da otplaćujem sama. Proklet bio! Uništio mi je sve snove koje sam imala o braku i porodici, zgazio svaku nadu u zajedničku budućnost, koju sam gajila uprkos svemu lošem što nam se dešavalo, halapljivo grabio sve što sam pružala i otimao ono što nisam mogla, a da sam nije dao ništa. I, čak i sada, tri meseca nakon što sam ga ostavila, on i dalje grabi i otima to malo mira što sam uspela da povratim. Proklet bio hiljadu puta!
    

Gospodin Upaljač ima ime (VII)

    Sat zvoni po treći put, a ja ga brže bolje gasim, da ne probudi decu, a ni ja mu se nisam nešto obradovala. Jedva podižem preteške kapke koji se bore protiv mene. Osim glavobolje, boli me svaki mišić, kao posle napornog treninga, a ništa naporno nisam radila baš dugo. Malo je falilo da četvoronoške odbauljam do kupatila i polijem se hladno vodom, ne bih li se osvestila. Sinoć smo Danica i ja pile kafu i čavrljale do skoro 3 posle ponoći, pa se ne čudim što mi u pola 7 nije do ustajanja iz toplog kreveta. Naročito kad pogledam Đorđa i Milicu kako spavaju, ušuškani ispod jorgana, topli i nežni, jedva se uzdržavam da uskočim između njih i zahrčem ponovo.
    Danica spava, iako je moje zvono probudilo sva tri puta, zbog čega je ludela. Stavljam džezvu na ringlu, koju ovog puta nisam zaboravila da uključim, pa između 5 i deset minuta gledam sadržaj frižidera ne bih li dobila napad kreativnosti i spremila deci doručak. Kako napad nije usledio, vadim jaja i slaninu, sve domaće, sa sela gde sam rođena. Zaboravila sam ukus kupovnih jaja, i uopšte mi ne nedostaje. Jako sam srećna što su mi roditelji na selu i što moja deca jedu hranu koju njihovi baba i deda proizvode, bez prskanja, koncentrata i drugih štetnih uticaja koji umanje kvalitet namirnice koja treba da bude zdrava. Jedino što ne proizvode je sir, nemaju krave ni koze, ali zato svega ostalog ima u izobilju. I domaći crni luk, od koga plačem kao kiša i nekoliko minuta nakon seckanja, ide u ovu kajganu sa jajima, koja mi je najlakši, najbrži i najhranljiviji izbor za doručak. Ko hoće da jede, dobrodošao, ko neće - mora. Doručak je najvažniji obrok i mora biti hranljiv i zdrav. Još uvek, ponekad, vodim bitku sa decom oko toga, ali sam sigurna da će shvatiti da je bolje za njih da jedu to što im se spremi, jer drugog izbora i nemaju. Široko se smešim dok razmišljam o tome kako će i ovog jutra pokušati da me nekako izmanipulišu i izbegnu doručak, a ja ću se pet minuta pretvarati da nasedam na to, pre nego što im stavim do znanja da je igra gotova, a doručak može da počne. Naravno, da je u pitanju puding, ne bi pravili nikakav problem oko doručka, ali šta imaju od pudinga? Bojim se, ništa. I ništa od pudinga. Bar kao obroka. Kao poslastica može, pa i to retko. Toliko je slatkiša i slaniša na sve strane, ko god da dođe, donese nešto od toga, ako odemo kod nekoga, posluže nešto od toga, i hteli-ne hteli, ne možete to izbeći. Ali roditelj može uticati na količinu toga, kao i na vreme kada će dete to jesti. Ja moje piliće poslužim posle ručka, kad su se najeli i ne mogu pojesti puno toga. Nekad ni tad. Volim da im sama napravim poslasticu, da bude ukusna, a da ima sve što im treba za rast, imunitet i slično. Tome sam bila veoma posvećena pre nego što smo se iselili od njihovog oca. Uživala sam u tome. Sada to ređe radim; izgovaram se nemanjem blendera, uslova, ovog, onog. Kada se budemo preselili u naš stan, sve će biti drugačije - za tamo mogu sve da planiram, organizujem, a ovde, kod Danice ne mogu da preuređujem, kupujem tehniku, zauzimam prostor, remetim joj rutinu, koju smo baš narušili. Nema veze, preživeće Đorđe i Milica par meseci bez energetskih šejkova i zdravih kolača.
    Zakuvala sam kafu i probudila Danicu, koja će čuvati decu dok sam na poslu. Ona je onaj tip ljudi koji kad se probude, pola sata ne progovaraju. A ako ih i pitate nešto, pogledaju vas kao da ste komarac koji je proleteo. Uzima kafu i nemo gleda u televizor, koji posle par sekundi i pali. Poštujem njeno buđenje, i odlazim da popijem kafu kraj kuhinjskog prozora, jedino mesto gde mogu da zapalim cigaretu a da dim ne zagadi ceo stan. Sa kuhinjskog prozora imam odličan pogled na onaj kafić u kom sam već dva puta srela znate već koga. Ima 7 sati i kafić ne radi još uvek. Bele stolice od plastične imitacije pletenog pruća, podignute su na baštenske stolove, a spustiće ih oko 9, kada se kafić otvora. U to vreme ću i ja biti na poslu, brojeći minute do kraja radnog vremena, kako bih što pre stigla kući da budem sa decom. Za koji dan će ponovo u selo, jer Danica počinje da radi promocije i ne možemo da se uklopimo sa smenama. Nadam se da će biti lakše kad pođu u vrtić. Popijem kafu uz dve cigarete, obavezno, i onda probudim decu. I ovog puta nisu bili srećni mojim izborom hrane za doručak, ali, kao što sam već rekla, ko neće- mora. U tih pola sata, koliko je trajao doručak, obukla sam se za posao, našminkala, popravila frizuru, hranila Milicu, opominjala Đorđa da ne drži u ustima jedan zalogaj po 10-15 minuta, nego da žvaće malo brže, sklonila prljavo suđe, pozdravila se njima jedno pet-šest puta, pre nego što su se vrata lifta zatvorila.
    Na tramvajskoj stanici kod Belvila, nikada nije gužva i skoro uvek naiđem na prazno mesto, u koje se, ne baš udobno, zavalim dok ne uđe neko od penzionera. Redovno ustajem starijim ljudima. Žao mi ih je. Sigurno nije lako stajati u tim godinama, dok tramvaj naglo skreće, koči, kreće. I meni se nekad okrene želudac i jedva ostanem na mestu, a kamo li njima, kojima refleksi nisu kao moji. Iz slušalica mi dopire Pharrell Williams i njegov megahit 'Happy', koji čini da se osetim razdragano. Uvek mi malo fali da ustanem i zaigram - u tramvaju-u tramvaju; na ulici-na ulici; u busu-u busu; Hm, možda to i ne bi bilo tako loše - mogla bih da zaradim još koji dinar do posla. Možda čak i svoju dnevnicu, ako se dobro pokažem. Mada, ne znam kako bi ljudi prihvatili tu vrstu muzike.... Oni su navikli na cigančiće sa harmonikom i 'kakvu ženu imam, bolje da je nemam'.
    Izlazim kod Sava Centra, pa se spuštam ka stanici kod Gazele. Na samoj stanici, tri bakice sa, meni nepoznatim akcentom, na improvizovanim tezgicama zarađuju za život. Jedna prodaje bižuteriju i krejone za oči, druga bluze i džempere iz Turske, od turskog pamuka, a treća šarene pantalone i helanke, ponekad ima i čarape i hulahopke, uglavnom crne boje. Svaki put razgledam njihovu robu kao da ću da kupim polovinu onog što imaju, i na kraju odem u žurbi, jer mi je stigao autobus, i ne kupim ništa,, naravno. Nije da mi se ništa nije dopadalo, ali me ništa nije ni oduševilo. A ne mogu da kupim nešto samo zato što imam priliku ili zato što mi se pomalo i dopada. Koliko god bilo jeftino. Mada volim da prođem što jeftinije (ko ne voli?), čak me i na poslu zezaju da ja 1000 dinara dajem samo za jaknu. Umem ja ponekad da kupim nešto i po punoj ceni, najčešće obuću, koja mora biti udobna jer moj posao zahteva sedmočasovno stajanje, i to ako me dizajn obori s nogu. Sve ostalo može da čeka sniženje. S druge strane, kad su Đorđe i Milica u pitanju, cenu retko gledam. Potrebe su na prvom mestu. Mada, i kad su knjige u pitanju, retko žalim novac. Ako znam da neku knjigu mogu nabaviti jeftinije ili kod uličnih prodavaca kućnih biblioteka, naravno da ću gledati da uštedim, ali ako ta opcija ne postoji, a knjigu želim da pročitam - kupujem je iz momenta, Jednog jutra se, uz kafu pre početka radnog vremena, potegla priča o načinu na koji ja kupujem, a koleginica iz susedne radnje, Nataša, sa kojom sam delila ljubav prema knjigama, me je pitala: ''Majke ti, da li tako štekariš i kada kupuješ knjige?'' - Naravno da ne!- Odgovorila sam poluuvređena. ''Ok, samo sam htela da znam koliko daleko si spremna da ideš''. Skoro dve godine u istom tržnom centru, dve radnje udaljenosti, a tek pre mesec - dva smo počele da pijemo kafu, i shvatile da veoma slično razmišljamo. Dopada mi se njena oštrina i otresitost, i često se zapitam zašto ona radi u tržnom centru kad može mnogo bolje od toga. Ponekad radi i duple smene, a takođe se profesionalno bavi šminkanjem. Ono što me zaista oduševljava kod nje, jeste to što ne bi mogla da podnese da ima karijes, ili ne daj bože, neki veći problem sa zubima. Mislim da bi lakše podnela gubitak posla. Pre nekoliko dana joj je pukao zub na poslu, pa nemoćna da odmah ode kod zubara, pala je u depresiju koja je trajala do kraja radnog vremena, kada je brzinom svetlosti otrčala kod svoje zubarke da reši problem. Pretpostavljam da ste svesni da je to devojka sa svršenim osmehom. Ali, najbitnije od svega je to što s njom mogu da pričam satima, na sve teme kojih mogu da se setim, a da me ne ubije u pojam. Što je retko - ljudi mi obično brzo dosade ili me ne shvataju uopšte. U poslu kojim se bavim, trgovinom, retko može da se sretne osoba koja voli da čita i sa kojom možeš o tome da razgovaraš. Uglavnom srećem polupovršne ljude, polobrazovane i poluvaspitane, koji ne prezaju od toga da guraju nos u nečiji privatan život, što skriveno, što otvoreno, koji ne prezaju od toga da podmetnu nogu iz zabave ili potrebe da zaštite svoj položaj u firmi, da zabiju nož u leđa kako bi mogli da nastave da ne rade svoj posao. Na sreću, ili šta već, veoma brzo ih prepoznam i etiketiram kao one na koje ne treba obraćati pažnju. To ne znači da ne razgovaram sa njima ili da ih izbegavam, već da na razgovore koje vodim sa njima, zaboravim dok su još u toku. Lakše se živi na taj način. Prepoznaš budalu, i kao takvu je tretiraš. Bez griže savesti. Ako ne postupiš tako, uvek ti se obije o glavu. Zajebe te, a ti to shvatiš kad bude kasno da kulturno reaguješ. Ja sam se na poslu okružila ljudima uz koje mogu da rastem i da se razvijam, ljude od kojih mogu da čujem nešto što do tada nisam znala, ljude koji znaju da pruže podršku i kad je ne tražim. Ima ih dve-tri, a to je i više nego dovoljno. Ostali su društvo za ispijanje kafe. Zvuči grubo, ali tako je najbolje. Trebalo mi je više od godinu dana da to shvatim i primenim, i prestanem da se opterećujem tuđim mišljenjem, ogovaranjem i neprihvatanjem. Kad je prestalo da mi bude stalo do toga da budem prihvaćena, postala sam poželjna. Pa vi vidite! A meni su ostali bitni samo oni kojima sam bila bitna i ranije. Jedna od njih je Jelena, najpozitivnija i najsamosvesnija osoba koju sam upoznala od kako sam se doselila u Beograd. Način na koji rezonuje ljude i stvari oko sebe, dopao mi se na prvi razgovor sa njom. Talasna dužina na kojoj razmišljamo i funkcionišemo bila je ista i veoma brzo smo se i sprijateljile. Razlika između mene i nje je ta što ona rešava stvari po kratkom postupku, dok ja volim malo da ih krčkam. Ona mi je bila ogromna podrška dok sam proživljavala poslednje mesece pakla u braku, koja je znala za moj problem sa mužem i pre nego što sam odlučila da kažem svojim sestrama. Nije isto kad kažeš sestri, ona je pristrasna jer te bezgranično voli, i u želji da te zaštiti od svega lošeg, može pogrešno da posavetuje. Mada me je Jelena savetovala i podržavala kao što bi to sestra činila. I non-stop bi mi predočavala dobre stvari koje me čekaju kad izađem iz tog pakla, a koje nisam u stanju da vidim od straha i sumnji koje vladaju mojom svešću. Govorila je da posle svakog lošeg, po pravilu, dolazi nešto mnogo dobro, i da bi se nešto mnogo dobro desilo, mora da mu prethodi loše. Uzela sam to kao životnu mantru i isplatilo se. Kada sam joj se zahvalila na podršci i moralnom uzdizanju, ona mi je rekla da nije samo ona zaslužna, jer sva bi priča bila uzaludna da je na mom mestu bio neko ko to ne bi mogao da shvati i prihvati. Koliki je ona čovek! I sada, kada je najgore prošlo, po ko zna koji put kažem, može da mi se posere na glavu, neću se naljutiti. Ali, ona se ponaša kao da nikada nije učinila ništa za mene. Zato je volim i cenim još više.
    Dočekala sam i kraj radnog vremena i pošla kući. Sneg koji je ovih dana padao, počeo je da se topi i napravio lapavicu koja pršti na sve strane pri svakom koraku. To je deo zime koji i ne volim baš naročito. Prljava obuća, isflekane pantalone, ponekad i jakna, ako projuri neki auto i otopljeni sneg pomešan sa uličnom prljavštinom raznese po svemu što se tu nađe, iako hodam kao po jajima da bih se što manje uprljala. Ali, šta ću? Ne mogu da se nerviram oko nečega na šta ne mogu da utičem. Još sam bila u autobusu kada mi je stigla poruka od Danice u kojoj me pita za koliko stižem, da bi pristavila kafu. Razmišljam o njenom životu. Moja najmlađa sestra, mezimče cele porodice, student, koji je vodio manje-više bezbrižan život, kome je sva briga bila predstojeći ispitni rok. I onda joj se usele u stan sestra sa dvoje male dece. Ceo život joj se okrenuo naglavačke, iako to nije pokazivala. Društvo joj je retko dolazilo, a znam da to ranije nije bio slučaj. Išla je gde god je želela, putovala kad i gde je želela, sve je podesila tako da sve bude podređeno njoj samoj i njenim potrebama i željama. Takav i treba da bude život samca. A sada je bebisiterka. Neko će reći 'šta je tu strašno ako pričuva sestrinu decu?' Ništa! Ali ona nije čuvala moju decu s vremena na vreme. Ona je svoj život reogranizovala da bih ja mogla neometano da idem na posao. A to nikako nije mala stvar. To je ogromna obaveza za nekog ko nije ništa slično ni zamišljao, a kamo li doživeo. Mnogo snage i strpljenja je potrebno da bi se čuvala nečija deca, pa makar bila i sestrina. Svakodnevno. A ona premlada. Međutim, ona sve ovo tako dobro iznosi, kao da je prihvatila stvar kao normalnu i prirodnu. Jednom prilikom su Đorđe i Milica rekli da oni imaju dve mame - mamu i teta Danicu.
    Deca su spavala kad sam stigla kući. Danica nije htela da ih budi, kako bih mogla da popijem kafu u miru. Na šporetu su tri šerpe, spremila je obilan ručak dok su deca spavala. Stan pospremljen, topao. Danica je izuzetno pedantna i voli red. Kaže da iz lošeg raspoloženja uvek može da je izvuče veliko spremanje stana. Tada je komletna i spremna za što god treba. I ja se bolje osećam kada mi je kuća pospremljena, ali ne u toj meri. Mene neće gušiti neoprani sudovi, koje mogu da operem i popodne, ali Danica dobije ospice od toga. I posle kažu da su device bolesne od pedanterije - eto, i javno mogu da demantujem horoskop.
    Na stolu me je čekala kafa, sok, čokoladica i pepeljara. Nisam navikla da mi se čine takve stvari. Osećam zahvalnost, a u isto vreme me obuzima tuga što sam svojoj mlađoj sestri donela teret i obavezu, umesto da ja budem ta koja će njoj život činiti lakšim. Iako znam da želi da mi olakša, da joj nije teško da mi pomaže, da sve to radi iz ogromne ljubavi, i da bih ja učinila isto da je bilo obrnuto, opet se osećam neprijatno zbog toga. Čini mi se da sam oduvek mislila da ljudima koji mi nešto čine, predstavljam teret i osećam veliku neprijatnost zbog toga; kao da ih prisiljam na to, a njima glupo da me odbiju. Iako sam svesna da nikog ne prisiljam ni na šta, neprijatnosti ne mogu da se oslobodim. Da li mislim da nisam zaslužila da neko bude dobar prema meni? Ili da ne treba da bude dobar prema meni? Da li je u pitanju manjak samopoštovanja ili podsvesno samokažnjavanje? Možda će mi onaj seminar, na koji planiram da odem krajem meseca, pomoći da rešim bar neki od problema koje imam.
    Danica je prvih mesec-dva mrzela Miloša toliko, da je razmišljala o tome kako da ga ubije a da ne bude okrivljena. Dvoumila se između plaćenog ubice i lične odmazde, i na sreću, zdrav razum joj je govorio da će policija prvo da posumnja na moje najbliže ako se njemu nešto desi. I kako je vreme prolazilo, bes je jenjavao, a mržnja koju je mislila da oseća prema njemu, pretvorila se u prezir. Sad smo došle do u fazu da ni ona ni ja više ne možemo da pričamo o njemu. Kao da smo istrošile i reči i osećanja, kao da je svaka priča na tu temu čisto gubljenje vremena i energije. U početku je bolelo što deca, i pored svega žele da vide oca i da idu kod njega, iako je bila svesna da ljubav deteta prema roditelju nema granica, a sada to prihvata kao nešto što ide u paketu sa situacijom. I ja sam srećna što je to tako, jer mržnja najviše štete nanosi onome ko je oseća. A ako je redovno hrani, na kraju ga i samog pojede.

    Nakon ručka, koji je bio savršen, dogovorili smo se da odemo u igraonicu u Delta City-ju, jer vreme nije bilo pogodno za igru na otvorenom. Đorđe i Milica su se tome obradovali više nego bilo kojoj drugoj opciji - u igraonici postoje nekoliko velikih i nekoliko malih tobogana, dva bazena sa lopticama, tunela, aviona do koga se dolazi lavirintom kroz koji se puzi, i još nekih sadržaja koje nisam iskusila zbog svoje veličine. Osim što su aktivni kroz zabavu, u igraonici ima puno dece, pa sklapaju i poznanstva i uče se socijalnim veštinama. Dobro je što postoje igraonice, jer u gradu, po lošem vremenu, deca bi bila prinuđena da sede u stanu.
    - Popravi šminku. - Danica ima stav da žena uvek mora biti uredna i doterana. Na putu sam da ga prihvatim.
    - Ma, baš me boli uvo! - Nemarno odgovaram. - Vodim decu u igraonicu, briga me za šminku.
    - Nikad ne znaš koga ćeš sresti. Možda naiđeš na Danijelu. - Danijela je moja pretpostavljena, koja dosta vremena provodi u delta city-ju, zbog poslovnice koju imamo tamo.
    - Ne verujem da će mi zameriti zbog izgleda kad bude videla da sam s decom.
    - Da, ali opšti utisak... Uvek doterana, pa čak i kada vodi decu u igraonicu. Dakle - sposobna žena.
    - Jao, Danice, pusti me... - Prevrnula sam očima. Možda je u pravu, ali stvarno nemam snage za to. Obukli smo jakne, svako svoju, jer Đorđe i Milica su veliki, i oni mogu sami da se obuku, čak insistiraju na tome, a ja se, naravno, ne protivim. I treba da budu što samostalniji.
    Ja sam ušla sa decom u igraonicu, a Danica je ostala ispred i poručila nam kapućino. Par puta sam se spustila niz tobogan, a onda ih ostavila da nastave igru sa ostalom decom. U igraonici radi nekoliko devojaka koje paze na mališane, pa nisam morala svo vreme da se osvrćem i tražim ih pogledom. Samo ponekad, na svakih 15-20 sekundi. Refleksna reakcija. Kafić koji je u sklopu igraonice ima terasu na koju izlaze pušači, kako bi, cvokoćući, popušili cigaretu. Izaći ću kasnije na jednu, previše je hladno i ne bih mogla da uživam u kapućinu ako bih se kočila tamo duže od 5 minuta.
    - Uspori, Milane! - Učinilo mi se da čujem poznat glas. Bila sam okrenuta leđima ulazu, a Danica je sedela preko puta mene. Pogledala sam je upitno, na šta mi je odgovorila potvrdnim klimanjem glave. Nije mi bilo dovoljno, morala sam da se okrenem. Da, to je bio on. 'gospodin Upaljač'. U pamučnoj crnoj duks-majici, ni preuskoj ni preširokoj, taman toliko komotnoj da ispod nje nadzire njegov savršeni torzo. Mislim da je bio u farmerkama, ali nisam stigla da zapazim, jer ne želim da buljim u njega. dovoljno je što sam se okrenula na zvuk njegovog glasa i što sam okrenula glavu čim su nam se pogledi sreli. Srce počinje da mi lupa kao nenormalno i što mi je bliži, sve manje vazduha ima. Unezvereno gledam u Danicu, koja me opominje pogledom.
    - Šta ti je? Ponašaj se normalno. - Tiho mi je skrenula pažnju.
    - Ne mogu... Ne mogu.... Ne znam šta mi je... - Počinjem i da zamuckujem. Noge počinju da cupkaju ispod stola, kao da mi stavljaju do znanja da bi trebalo da odem odatle, nekud. Ali, strah me je, ako ustanem, izdaće me.
    - koliko imaš godina? 13? To je samo muškarac. - Danica je pokušavala da me spusti sa ćilima na kom sam poletela, jer zna da se plašim visine.
    - Samo muškarac? Jesi li ga dobro pogledala? Mislimo li na istog? - Nadam se da je sad shvatila kakav utisak na mene ostavlja taj čovek.
    - Misliš na ovog sa detetom? Možda je oženjen. - Ravnodušno je slegnula ramenima. Nizak udarac nije bio dovoljno nizak. - Slušaj, uđi tamo i budi sa Đorđem i Milicom, ja ne mogu sad da uđem, kad je on tamo. - Učinilo mi se da pričam nepovezano. Međutim, Danica je shvatila. A ja zbrisala na terasu. Hladan vazduh kao da me je otreznio na brzinu, jer sam upravo shvatila da imam ozbiljan problem, koji bi možda mogao da se reši sa par šamara u pravom trenutku. Mada, kad bolje razmislim, preskočiću šamare, cigareta će biti dovoljna, nadam se. Palim je i duboko uvlačim dim, koji mi skraćuje život, ali mi, u ovom trenutku donosi olakšanje. Da sam bar ponela jaknu, ali ko je mogao da misli na to u onakvoj borbi za život? I šta sad? Ostaću da spavam ovde? Stvarno moram da se dovedem u red. Jebeni muškarac, ništa više - ponavljam u sebi. Pa šta ako mi se dopada? Koga briga? Šta je tu nenormalno? Pa i udata žena bi se okrenula za njim! Od čega se ja branim? I zašto se branim uopšte? Niko me ne napada. Kada bi ljudi znali, odmah bi me osudili; ''Nije još ni presudu dobila, a već baca oko na druge muškarce! Ima dvoje male dece, a traži muškarca! Umesto da misli samo na decu, ona bi da ima jebača! Sram je bilo! Raspuštenica! Možda je i varala muža, pa je nahvatao i pretukao! Možda je zasluženo dobila batine! Verovatno i nije tako poštena kao što se predstavlja.'' Glava će mi pući. ''Ja volim svoju decu i mislim na njih. Oni su mi najvažniji na svetu! To se neće promeniti ako pogledam nekog ko nije njihov otac!''- branim se od napadača koji su sve glasniji. -''Zašto bi pogledala nekoga? Zar ti deca nisu dovoljna? Kako možeš da budeš tako sebična?'' - ''Sebična? - nemoćno im odgovaram u sebi. - Mlada sam, imam pravo da nastavim da živim!'' ''O tome je trebalo da misliš pre nego što si decu rodila!'' ''Ali, ništa loše nisam uradila...'' ''Nisi? Mogla su deca vrat da slome na toboganu dok si ti svoj ušinula okrećući se za nepoznatim muškarcem!'' ''Niste fer...'' Osećam da klonem. Okrećem se oko sebe i vidim stolicu. Kad sam sela, shvatila sam da je mokra, ali sam previše izmučena da bih ustala.
    - Jesi li dobro? - U tom bunilu nisam čula vrata, niti sam primetila da mi je neko prišao. On. Glavom i bradom - bukvalno.
    - Jao, nemoj, molim te! - Uzviknula sam kao da me je napao.
    - Šta sam uradio?
    - Ništa... Izvini, malo sam rastrojena... - Pokušala sam da popravim utisak.
    - Učinilo mi se da ti nije dobro? - Poluupitno je rekao. Upitno me gleda. Treba da kažem nešto, a ne znam šta. Šta bi trebalo sad da kažem, dođavola? Ništa mi se ne čini dovoljno pametno.
    - Zavrtelo mi se u glavi, verovatno od cigare... - konačno sam progovorila. Zašto me toliko posmatra, kog đavola? Zar ne vidi koliko mi je neprijatno?
    - Jesi li se iskvasila? - molim? Kako zna?
    - Sve stolice su mokre. - Odgovorio je na moje nepostavljeno pitanje.
    - Jesam. Nema veze... Sad ćemo kući... - Nespretno, Mitra, nespretno. Zamisli da razgovaraš sa Milošem. ''Kako da zamislim, kad mi njegove ruke odvraćaju pažnju?''
    - Mogu li da pozajmim upaljač? - Upitao je, na šta sam se trgnula i upitno ga pogledala kao da ga nisam razumela.
    - Upaljač? - Ponovio je. Došlo mi je da se nasmejem. Da li mi se predstavlja ili zaista traži upaljač?
    - Živiš u Belvilu? - Prekinuo mi je misli.
    - Privremeno.
    - Privremeno?
    - Da. - Shvatila sam da je očekivao da ću mu reći gde se selim. I sama sam poželela da mu to kažem, ali učinilo mi se da bi to bilo suvišno.
    - Seliš se uskoro?
    - Za par meseci.
    - Kako ti se dopada Belvil? - Učinilo mi se da ga je zadovoljio moj odgovor, pa je prmenio temu.
    - Dopada mi se. Više nego što sam očekivala. - primećujem da se opuštam.
    - Šta si očekivala? - Netremice me gleda, a lice mu ne govori ništa osim da mu nije neprijatno da ćaska sa ženom iz komšiluka. Način na koji drži cigaretu, na koji uvlači dim, toliko je muževan da bi mi dovoljno bilo i da ga samo gledam.
    - Većina ljudi koji ne žive na Novom Beogradu misle o njemu kao o gomili betona.
    - Bez duše? - Zaključuje.
    - Tako nešto.
    - I, ima li je?
    - Videćemo. - Nasmešila sam se nespretno. Uzvratio mi je, ne tako nespretno. Ima predivan osmeh.
    - Ja sam Branko. - pružio mi je ruku.
    - Mitra. - Ima čvrst stisak. Nisam ni očekivala drugačije.
    - Lepo, nesvakidašnje ime.
    - Po babi.
    - Pretpostavio sam.
    Gledamo se, učtivo se smešeći. Da ne bi ponovo postalo neprijatno, ustala sam. - Moram da idem. Deca me čekaju.
    - Tvoja?
    - Moja. - Ponovo sam se nasmešila i mahnula mu pre nego što sam otvorila vrata terase.
    - Vidimo se. - odmahnuo mi je.
    Jedva sam čekam da se pohvalim Danici svojim podvigom. Uspela sam da razgovaram s njim, a da ne padnem u nesvest. Ona je, naravno, primetila moje zadovoljstvo i zaverenički me pogledala.
    - I, mačko? Šta bi? Videla sam da je izašao za tobom.
    - Izašao je na cigaru, a ne za mnom.
    - Da, kako da ne. I? Jeste li pričali?
    - Jesmo. - Nasmešila sam se zadovoljno. - Pričaću ti kad uspavamo decu.

    I zaista sam bila zadovoljna sobom. Možda nisam briljirala, ali sam bila dobra. I to je nešto, za početak. Proćaskali smo najnormalnije, kao komšije koji se svakodnevno sreću u liftu, a sad se slučajno sreli na terasi tržnog centra. Zašto bi bilo drugačije? Setila sam se da ga nisam pitala da li je Milan njegov sin. mogla sam to da ga pitam kad me je pitao da li su deca moja. Jebi ga! Nema veze, pitaću ga sledeći put. ''Sledeći put? Već planiraš sledeći put?!'' - Opet me napadaju. ''Zar ne misliš da to vodi nečemu nepristojnom? Ili možda ti to i hoćeš?'' - ''Niti hoću, niti neću. Ogromna je verovatnoća da se opet sretnem, jer i on živi u Belvilu.'' - Branim se. ''Folirantkinjo! Jedva si čekala da ti priđe! Misliš li na svoju decu? Šta bi oni rekli kad bi saznali da mama ima 'dečka'? Kako bi se osećali? Razmišljaš li o tome?'' - ''Naravno da razmišljam o njima! Ali, ja nemam dečka! Prestanite!'' ''Nemaš, ali želiš da ga imaš! Misliš da se to ne vidi? Misliš da se ne vidi kako ga gledaš?'' ''Ostavite me na miru!'' - Jaučem u sebi. Ja nisam loša osoba! ''Folirantkinjo!'' - Viču u glas. ''Ostavite me! Ostavite me!'' Budim se oblivena znojem. Đorđe i Milica spavaju. Na sebi imam farmerke i duks -verovatno sam zaspala dok sam ih uspavljivala. Imam li snage da se istuširam? ''Moraš!'' Teram sebe da ustanem iz kreveta. Danica spava u dnevnom boravku. Pogledala sam u sat i zaprepastila se kad sam ugledala da ima pola 4 posle ponoći. Kao da sam 10 minuta spavala, a još na to da dodam košmare, posle kojih se osećam kao prebijena, skoro kao da nisam ni spavala. Bože, hoću li se ikad odmoriti?
 
 
 
    

Žrtva predrasuda ili? - A victim of prejudice or what? (VI)

    Đorđe i Milica su se vratili u Beograd na nekoliko dana. U martu će poći u vrtić na Novom Beogradu, a do tada će biti na relaciji selo-mama-tata. Čini mi se da im je zanimljivo da budu čas tamo, čas ovamo. Svi se trude da im pruže maksimalnu pažnju i ljubav, kako bi što bezbolnije preživeli razvod roditelja, i to, definitivno uspeva. Milica nije ni svesna šta se dešava, ali Đorđe sve zna. Znam da razmišlja o tome, ali je premali da bi shvatio. On misli, ako se tata izvinio i rekao da neće više da bije mamu, da treba se vratimo kod njega i da će sve biti u redu. I nemoguće je objasniti detetu od četiri godinice da to nije baš tako jednostavno. A ne volim da mu stalno pričam o tome kako me je pretukao i da ga potsećam na tu noć - stresno je i za mene i za njega.
    Kada su na selu, radim bez slobodnog dana, pa kada dodju u Beograd, spojim ta dva dana, da bih više bila sa njima. I tada ih vodim skoro gde god požele, kako bi im bilo što zanimljivije. Obnavljamo prijateljstva, stvaramo nova u komšiluku, ako vreme dozvoli, idemo u različite parkiće, osim ako žele da ponovo idemo u isti, a kada nas kiša iznenadi, odemo u igraonicu u Delta City-ju, ili Sava Centru, i zajedno se spuštamo niz tobogan, gađamo lopticama, jurimo kroz tunele. Prvi put mi je bilo pomalo neprijatno da se spuštam niz tobogan, jer sam tri puta veća od svih koji se spuštaju niz isti, ali već sledećeg puta sam uživala i zabavljala se kao da imam 5 godina. I Đorđu i Milici je još zabavnije kada se spuštam s njima. Prvo stavim Milicu u krilo, pa se spustimo zajedno, dok se Đorđe i ja držimo za ruke, a onda se rotiramo, Đorđe mi je u krilu, Milica za ruke. Mislim da se ja umorim više od njih, jer kad se vratimo kući, ja bih najradije da spavam, a oni bi mogli još toliko. Nekako ih odvučem u krevet, obavezno legnem s njima, jer kažu da im je lakše da zaspu kad sam tu, i obavezno zaspim pre njih, pa me probudi njihova svađa ili nečiji plač, jer su se potukli. Tada već moram da pretim da ako odmah ne budu zaspali, biće ili neće biti ovo ili ono. Nekad se zaista primire, ali češće ni to ne pomaže, pa zaspu tek kad ih savlada umor ili dosadna mama koji ih svakih pet minuta opominje.
    Još jedan slobodan dan, pre nego što moram da se vratim poslu u tržnom centru, i želim da ga što bolje iskoristim. Pre nekoliko dana sam se dogovorila sa kumom, koju sam pre 7 godina venčala, da se vidimo, pa sam ustala ranije, kako bih pripremila sve da bi smo mogli samo da doručkujemo i krenemo na Altinu. Ne sećam se kada sam poslednji put videla njenu decu... Verovatno za Đorđev rođendan, u decembru. Spakovala sam presvlake za decu u ranac, par igračaka - da im ne bude previše dosadno u autobusu, i krenula sa buđenjem. Pošto su kasno zaspali, buđenje u pola 8 im nije ni malo prijalo, a Đorđe je ušao u fazu 'još samo 5 minuta'. Do 8 sam uspela da ih izvučem iz kreveta, a do 9 smo završili sa doručkom, koji svaki put rezultira prljanjem svega u prečniku od metra - što sam prihvatila kao najnormalniju stvar na svetu.
    Do Altine moramo da promenimo dva prevoza, ali Đorđu i Milici to nije bio problem. Zanimljivo im je čekanje autobusa, jer svuda oko njih ima nešto zanimljivo - od ljudi koji takođe čekaju, preko smeća koje ljudi bacaju na ulicu umesto u kantu, do bilborda na kojima se smenjuju reklame. U autobusu razgovaraju sa ljudima, kao da ih poznaju, smeju se, komentarišu ono što im privuče pažnju, pa su tako i sami postali centar pažnje. Svima su simpatični. Nije što su moji. :)
    Kad smo stigli kod kume, deca su odmah počela da se igraju, kao da su svakog dana zajedno. Osete oni emotivnu hemiju odraslih, i vođeni istom, tako se i ponašaju. Tamo je bio i kumin svekar, koji bi, prilikom svakog našeg susreta, imao neku opasku na račun mog fizičkog izgleda, što sam na kraju pripisala njegovoj neotesanosti i prestala da obraćam pažnju. Čak i sada, nakon svega što mi se desilo, i iako je njegov pogled govorio koliko mu je žao, prokomentarisao je da 'izgledam odlično'. Verovatno je očekivao nešto drugo - muž me je prebio, razvodim se, sama sa dvoje dece - logično je da budem u neredu. A ja sam sve suprotno od toga, sa urednom frizurom i našminkana, ukusno i pristojno odevena, sa osmehom iz kog nije moglo ni da se nasluti kroz šta sam prošla. Pa, neću valjda na svakom koraku širiti svoju muku i opterećivati ljudi teškim pričama. To ni meni nije potrebno, a kamo li drugima. Nekoliko puta sam ulovila njegov istraživački pogled, koji, kao da je pokušavao da dokuči nešto što nije nalazio na prvi pogled. Za čudo, nije mi bilo neprijatno, ali njemu jeste, svaki put kada bi nam se pogledi sreli. Mogla sam da primetim da me sažaljeva iako se trudio da mi stavi do znanja koliko mi se divi što sam ostala jaka, nakon svega. Verovatno ću morati još neko vreme da se srećem sa takvim pogledima. Možda bih i sama tako reagovala na nekog sa pričom poput moje - ne znam. Srećom, nije se dugo zadržao - otišao je svojoj kući nakon 15-ak minuta. Kum je ostao sa decom u sobi, a kuma i ja smo izašle na terasu da popijemo kafu, jer je, naravno, u stanu zabranjeno pušenje. I ona je do pre dve godine bila pušač, pa je, uz pomoć elektronske cigarete, uspela da se reši te 'odvratne navike' - kako sada naziva pušenje. Bivši pušači su uvek mnogo više skloni kritici od nepušača, i svesna toga, uz osmeh sam odslušala pridikovanje na račun moje 'odvratne navike', pa srknula kafu i zapalila cigaretu. Razgovarale smo o poslu i svakodnevnim temama, ali sam mogla da primetim da ni ona nije očekivala da ću tako dobro da se držim posle tako kratkog vremena od nemilih događaja. Nije rekla ništa, ali ja je poznajem - skoro da mogu da joj misli pročitam. Iskreno, malo me je razočaralo što je očekivala nešto drugo. Mada, sigurno sam joj dala dosta materijala da tako misli. Brak me je pretvorio u nesigurnu i neborbenu, a sećam se da mi je i sama nekoliko puta skretala pažnju na to koliko sam se promenila i kako joj se to ne dopada. Odakle mi onda pravo da je krivim što je sumnjala da ću uspeti da istrajem?
    Vođena time da sva deca vole picu, pre nego što smo došli, umesila je testo za koru, i posle kafe, nabacala na njega sastojke i stavila da se peče. I njena i moja deca su se obradovala pici, isto koliko i tome što će je zajedno jesti. Kum se igrao s decom, kako bi nas dve mogle da se ispričamo, i zaista sam bila oduševljena time koliko je učtiv, sve dok mi, u jednom trenutku, kad seo da predahne, nije uputio pitanje: 'I, kumo, slušaju li te momci?' Mogu reći da se blago šokirala, jer ni u paralelnom univerzumu nisam očekivala takvo pitanje. Iz kog pravca je došlo i sa kojom namerom? Čime li je izazvano? Mislim da sam se i uvredila. A najviše od svega mi je zasmetalo, jer je postavljeno u prisustvu moje dece.
    - Koji momci? - Pitam, još uvek zbunjena.
    - Pa, mora da ima neki momak....- Nastavio je sa nekim čudnim osmehom, koji mi je govorio da je shvatio da mu je šala skroz trula.
    - Nema, na žalost.- kao, šalim se. - Imaš li nekog da mi preporučiš?
    - Ma šta to lupaš!? - Začula se Dana iz kuhinje, koja je odvojena šankom od dnevnog boravka u kom smo sedeli. - Ne obraćaj pažnju na njega, misli da je duhovit!
    - Imam jednog, ali ima troje dece.- Nastavlja,, čini mi se, nesvestan značenja onog što izgovara.
    - A, ne, ne dolazi u obzir. Već imam svoju decu i sasvim su mi dovoljni. Ali, ako znaš nekog ko ih nema, onda možda i možemo da se dogovorimo. - Ne znam ni zašto sam to rekla. Valjda sam i ja pokušala da budem duhovita. Neuspešno. Ali, shvatila sam jednu stvar - ja sam razvedena žena u Srbiji, i kao takva, normalno je da ću, čim napustim muža, naći jebača, možda i nekoliko njih, jer sam sada slobodna da radim šta hoću. O sebi vodim računa, jer hoću da privučem mušku pažnju, i ne gubim vreme, jer bez muškarca ne mogu da živim. A dok sam bila u braku, sve o čemu sam maštala je da se jebem s kim stignem, a naravno, to nisam mogla, jer sam bila u braku. I sada, kad sam se rešila te bede, mogu da širim noge do besvesti. Jer brak ženu sprečava da to učini tako što baci na nju neke čini, ili joj stavi nevidljive okove, koji joj onemogućuju da makar i pogleda drugog muškarca. Onog trenutka kad prestane bračna zajednica, dejstvo čini prestaje, okovi nestaju, a žena, kojoj je verovatno u biti da bude promiskuitetna, svoje, dugo potiskivane, seksualne težnje i namere ubacuje u petu brzinu, kako bi nadoknadila sve što je propustila dok je bila u braku. Pa, da li je moguće da ljudi razmišljaju na takav način? Zašto je to njihova prva pretpostavka? Da li to znaju iz ličnog iskustva ili iskustva ljudi iz okruženja? Ili je to nešto što bi sami učinili? Ne znam, ali jedno znam - daću sve od sebe da više ne pretpostavljam ništa ni o kome. Niko ne može znati šta je u nečijoj glavi, niti kako je u toj koži. I zato je neumesno pretpostavljati.
    Sigurna sam da ima žena koje nakon razvoda odmah potraže sebi nekog muškarca. Možda su ga već imale na čekanju. Takođe sam sigurna da ima i onih koje godinama nisu ni pomislile na to. Sigurna sam da ima i onih koje varaju svoje muževe, kao što ima i onih koje su im verne. Isti je slučaj i sa muškarcima. Izreka 'sto ljudi-sto ćudi' nije potekla ni iz čega, niti bi opstala toliko dugo u narodu, da se nije dokazala kao tačna milion puta. I ko zna kakva je moja ćud, i još, odakle mu pravo da pretpostavlja o njoj? Kako da se postavim prema takvim ljudima? Da li da ih ignorišem ili da ih prihvatim kao takve, nesposobne da uvide gde greše, nemoćne da shvate više nego što je to u stanju sedmogodišnje dete? I da mi ne bude žao što nisam u mogućnosti da to promenim kod njih, jer nemaju kapacitet za to. Srećna sam što sam svesna toga da će me sve to u početku pomalo pogađati, ali da ću vremenom ojačati i naučiti da ne pridajem značaj pretpostavljačima i njihovim komentarima. Nabaviću jednu korpu za takve - i čim naiđem na jednog - po sistemu eliminacije - ide u tu korpu - korpu za pretpostavljače. I svima lepo - i meni i njima. Meni, jer su u korpi, njima jer ne znaju da su tamo.

    Posle ručka smo krenuli kući, na Novi Beograd. Deca su se jedva razdvojila, i bilo mi je milo što se tako osećaju. Zaista bih volela da odrastaju zajedno i budu prijatelji i kad odrastu. Takva prijateljstva su najjača i zdrava za svakog čoveka, ma koliko se razlikovali kao ljudi. Dana i ja se ne poznajemo ceo život, ali već skoro 15 godina gradimo naše prijateljstvo. Veoma dobro se poznajemo i tu smo jedna za drugu kad je potrebno, iako se ređe viđamo od kako imamo svoje porodice. Ona je odmah došla da me vidi kada sam se preselila sa decom kod sestre - odvela decu kod svekrve i došla. Njena podrška mi mnogo znači, a lakše se nosim sa problemima kada me voljeni ljudi podržavaju. S druge strane, imam još jednu kumu, sa kojom sam napravila duplo kumstvo - venčala ona mene, pa onda ja nju. Nije mogla da nađe vremena da popijemo kafu. Dogovorimo se, pa ona otkaže. Mora na ručak kod babe svog muža. Sve je ok -  samo ti ručaj. I pozdravi babu. Previše tereta imam na leđima da bih još dodavala i brigu o ljudima koji toga nisu vredni. Tu se naše kumstvo završilo. Koliko smo se poznavale, dosta je i trajalo. Upoznale smo se na poslu, zbližile kroz humor, površno ocenile, pa pogrešno procenile i na kraju shvatile (bar ja) da nismo jedna za drugu. Neverovatno je što sam apsolutno ravnodušna prema našem razlazu. Verovatno zato što pravih emocija nikad nije ni bilo. Ko će ga znati? A kome je i bitno? Meni više nije. Ali to je dokaz da je prijateljstvo kao dete - mora da se rodi, da se hrani i neguje, prohoda i padne, pa ustane i ide dalje. I kad, s godinama, postane stabilno, možeš imati u njega poverenje da će voditi računa samo o sebi.
    Posle sat i po vremena, stigli smo u Belvil, a Đorđe i Milica ne žele kući, već hoće da se malo igraju napolju. Belvil je prilično bezbedan  za malu decu, sa širokim šetalištem i odvojen od ulice duplim trotoarima. Strah da ih ne udari auto ne postoji. S druge strane, u Belvilu ima mnogo mladih bračnih parova sa malom decom, pa uvek pronađu društvo za igru. To mi donekle štedi snagu, jer ne moram svo vreme da ih jurim. Sednem na klupicu i nadgledam igru, a neretko se i umešam. Ponekad me nervira što sam uvek ja ta majka koja interveniše, posprema decu i pravi red. Jer moja deca se ugledaju na mene, pa se i oni tako ponašaju. Đorđe stalno edukuje vršnjake o lepom ponašanju i deljenju igračaka - što se njegovim vršnjacima i baš i ne dopada.
    'Kako se ti zoveš?' - Đorđe pita nekog dečaka.
    'Petar'.
    'Petre, ovaj tobogan je za svu decu. Nije samo tvoj i ne možeš da zabraniš drugoj deci da se spušaju. Svi moramo da se spuštamo. A ako ne budeš dobar, ja te neću pustiti da se spuštaš. Moraš da deliš. I da čekaš red. Ja ću sledeći pu da ponesem dva autića, i jedan ću dati tebi, da ti vidiš kako ja znam da delim. Tako rade dobra deca. I, hoćeš da deliš tobogan i da čekaš red?'- Đorđe je završio svoj monolog, a Petar ga je zbunjeno gledao nekoliko sekundi, pa je onda sišao sa tobogana i stao u red. Ja sam se bukvalno iskrivila od smeha. Udavio ga je kao zmija žabu. A onda se okrenuo ka meni i rekao: 'Mama, vidiš kako smo se Petar i ja sve lepo dogovorili!' - Sav ponosan na sebe. Jedva ostadoh ozbiljna. -'Bravo, miško!'
    Na klupi preko puta ove na kojoj ja sedim, devojčica od 5-6 godina uči Milicu kako da lutki uveže kosu u konjski rep. Milica, inače, ne mari za lutke. Njoj su Đorđevi autići zakon. Ali sada je pokazala interesovanje, verovatno jer joj se dopala ta devojčica. Milina mi je dok ih posmatram. Dečija bezbrižnost zna odlično kako da opusti i rastereti. Trče, padaju, ustaju, razdragano se smeju i taj zvuk bi trebalo da se naplaćuje kao antistres terapija. Posmatram i roditelje te dece. Neki se jure s njima, neki čavrljaju o njima, neki o nekim drugim stvarima. Ima i onih koji sede sa društvom u kafiću na šetalištu, koristeći dečiju igru da se sami malo odmore. I tada ugledam njega. Gospodin 'upaljač' sa savršenim rukama. Telom je okrenut ka meni, ali glavom u pravcu svog sagovornika - prelepe i prezgodne crnke u kratkoj, lepršavoj teget haljini. Trgnula sam se čim sam ga ugledala. Neprijatno mi je, ali ne znam zašto. Sada me je strah da ponovo pogledam u tom pravcu. Želim, a ne mogu. Da li me je video? Čisto sumnjam da vidi išta osim devojke sa kojom sedi. Ni ja ne bih drugačije da sam na njegovom mestu. Dođe mi da pokupim decu i povedem ih kući, ali ne mogu da ih prekidam u igri zbog svojih budalaština. Nek se igraju još 10-ak minuta, ionako smo već dugo napolju. Pogled mi opet kreće ka njemu, ali ga brzo zaustavljam. Ako primeti da ga gledam, pomisliće da želim nešto od njega, a kad kažem 'nešto' , zna se na šta mislim. A onda će da stavi na vagu mene i zgodnu crnku, i ja ću da odletim sa tasa, koliko će ona da prevagne. Zašto uopšte razmišljam o tome? Nije da želim nešto s njim. Hm... Želim li? Hoće li ispasti da je kum bio u pravu? Da li sam potrčala da što pre nađem muškarca koji će da mi nadomesti muža? Da pre nađem njega nego što pronađem sebe? Da li uopšte znam šta želim i šta mi je sada potrebno? Mogla bih malo da se pozabavim tom tematikom, pre nego što ubacim kuma u onu korpu.
    'Mama, mama!' - Milica trči prema meni. - 'Kaki mi se'.
    Uzimam je u naručje i zovem Đorđa da krenemo kući. Dok smo išli ka našoj zgradi, slučajno mi ode pogled ka 'gospodinu upaljaču'. I njegov je bio na meni. Zbunjen- čini mi se. Sa Milicom u naručju, Đorđem za ruku i dečijim rancem na leđima - sigurno sam ga iznenadila. Verujem da nije očekivao da sam majka dvoje dece. A možda ga i zabole dupe za to. Društvo mu je previše privlačno da bi razmišljao o tome.

    Tek kada sam uspavala decu, mogla sam na miru da razmislim o 'upaljaču' i mojim mislima o njemu. Da li mi se dopada? Ako mi se dopada, zašto mi se dopada? Ni ne poznajem ga. Kako mogu da osećam bilo kakvu želju za njim kad ne znam ništa o njemu? Fizički izgled? Da li je to ono što me pomera iz ravnoteže? Njegove ruke? Široka ramena i dobro dupe?  Njegovo samouvereno držanje? Ili to što mi se obratio? Što mi je ukazao pažnju? Pokazao interesovanje za mene? Činjenica da mogu biti privlačna jednom takvom muškarcu? A zašto bih mu ja bila privlačna? Devojka sa kojom je sedeo je mis sveta u poređenju sa mnom. To je tip devojke koja ide uz njega. Ja sam majka dvoje dece koja se još uvek nije zakonski razvela i tako i treba da se ponašam. Osim ako ne želim da dokažem da je kum bio u pravu. A nije ni bitno da li je u pravu ili nije, jer ja treba da budem verna sebi. Da postupam u skladu sa onim što osećam, želim i očekujem, sa onim što mi treba. A da li mi sada treba muškarac? Ne znam zašto uopšte i razmišljam toliko o tome kad imam toliko drugih briga o kojima treba da brinem. Moram da nabavim još jednu korpu u koju ću ubacivati 'ono o čemu ću misliti kasnije'. I da je gurnem u neki ćošak, da mi ne upada u oči.