Đorđe i Milica su se vratili u Beograd na nekoliko dana. U martu će poći u vrtić na Novom Beogradu, a do tada će biti na relaciji selo-mama-tata. Čini mi se da im je zanimljivo da budu čas tamo, čas ovamo. Svi se trude da im pruže maksimalnu pažnju i ljubav, kako bi što bezbolnije preživeli razvod roditelja, i to, definitivno uspeva. Milica nije ni svesna šta se dešava, ali Đorđe sve zna. Znam da razmišlja o tome, ali je premali da bi shvatio. On misli, ako se tata izvinio i rekao da neće više da bije mamu, da treba se vratimo kod njega i da će sve biti u redu. I nemoguće je objasniti detetu od četiri godinice da to nije baš tako jednostavno. A ne volim da mu stalno pričam o tome kako me je pretukao i da ga potsećam na tu noć - stresno je i za mene i za njega.
Kada su na selu, radim bez slobodnog dana, pa kada dodju u Beograd, spojim ta dva dana, da bih više bila sa njima. I tada ih vodim skoro gde god požele, kako bi im bilo što zanimljivije. Obnavljamo prijateljstva, stvaramo nova u komšiluku, ako vreme dozvoli, idemo u različite parkiće, osim ako žele da ponovo idemo u isti, a kada nas kiša iznenadi, odemo u igraonicu u Delta City-ju, ili Sava Centru, i zajedno se spuštamo niz tobogan, gađamo lopticama, jurimo kroz tunele. Prvi put mi je bilo pomalo neprijatno da se spuštam niz tobogan, jer sam tri puta veća od svih koji se spuštaju niz isti, ali već sledećeg puta sam uživala i zabavljala se kao da imam 5 godina. I Đorđu i Milici je još zabavnije kada se spuštam s njima. Prvo stavim Milicu u krilo, pa se spustimo zajedno, dok se Đorđe i ja držimo za ruke, a onda se rotiramo, Đorđe mi je u krilu, Milica za ruke. Mislim da se ja umorim više od njih, jer kad se vratimo kući, ja bih najradije da spavam, a oni bi mogli još toliko. Nekako ih odvučem u krevet, obavezno legnem s njima, jer kažu da im je lakše da zaspu kad sam tu, i obavezno zaspim pre njih, pa me probudi njihova svađa ili nečiji plač, jer su se potukli. Tada već moram da pretim da ako odmah ne budu zaspali, biće ili neće biti ovo ili ono. Nekad se zaista primire, ali češće ni to ne pomaže, pa zaspu tek kad ih savlada umor ili dosadna mama koji ih svakih pet minuta opominje.
Još jedan slobodan dan, pre nego što moram da se vratim poslu u tržnom centru, i želim da ga što bolje iskoristim. Pre nekoliko dana sam se dogovorila sa kumom, koju sam pre 7 godina venčala, da se vidimo, pa sam ustala ranije, kako bih pripremila sve da bi smo mogli samo da doručkujemo i krenemo na Altinu. Ne sećam se kada sam poslednji put videla njenu decu... Verovatno za Đorđev rođendan, u decembru. Spakovala sam presvlake za decu u ranac, par igračaka - da im ne bude previše dosadno u autobusu, i krenula sa buđenjem. Pošto su kasno zaspali, buđenje u pola 8 im nije ni malo prijalo, a Đorđe je ušao u fazu 'još samo 5 minuta'. Do 8 sam uspela da ih izvučem iz kreveta, a do 9 smo završili sa doručkom, koji svaki put rezultira prljanjem svega u prečniku od metra - što sam prihvatila kao najnormalniju stvar na svetu.
Do Altine moramo da promenimo dva prevoza, ali Đorđu i Milici to nije bio problem. Zanimljivo im je čekanje autobusa, jer svuda oko njih ima nešto zanimljivo - od ljudi koji takođe čekaju, preko smeća koje ljudi bacaju na ulicu umesto u kantu, do bilborda na kojima se smenjuju reklame. U autobusu razgovaraju sa ljudima, kao da ih poznaju, smeju se, komentarišu ono što im privuče pažnju, pa su tako i sami postali centar pažnje. Svima su simpatični. Nije što su moji. :)
Kad smo stigli kod kume, deca su odmah počela da se igraju, kao da su svakog dana zajedno. Osete oni emotivnu hemiju odraslih, i vođeni istom, tako se i ponašaju. Tamo je bio i kumin svekar, koji bi, prilikom svakog našeg susreta, imao neku opasku na račun mog fizičkog izgleda, što sam na kraju pripisala njegovoj neotesanosti i prestala da obraćam pažnju. Čak i sada, nakon svega što mi se desilo, i iako je njegov pogled govorio koliko mu je žao, prokomentarisao je da 'izgledam odlično'. Verovatno je očekivao nešto drugo - muž me je prebio, razvodim se, sama sa dvoje dece - logično je da budem u neredu. A ja sam sve suprotno od toga, sa urednom frizurom i našminkana, ukusno i pristojno odevena, sa osmehom iz kog nije moglo ni da se nasluti kroz šta sam prošla. Pa, neću valjda na svakom koraku širiti svoju muku i opterećivati ljudi teškim pričama. To ni meni nije potrebno, a kamo li drugima. Nekoliko puta sam ulovila njegov istraživački pogled, koji, kao da je pokušavao da dokuči nešto što nije nalazio na prvi pogled. Za čudo, nije mi bilo neprijatno, ali njemu jeste, svaki put kada bi nam se pogledi sreli. Mogla sam da primetim da me sažaljeva iako se trudio da mi stavi do znanja koliko mi se divi što sam ostala jaka, nakon svega. Verovatno ću morati još neko vreme da se srećem sa takvim pogledima. Možda bih i sama tako reagovala na nekog sa pričom poput moje - ne znam. Srećom, nije se dugo zadržao - otišao je svojoj kući nakon 15-ak minuta. Kum je ostao sa decom u sobi, a kuma i ja smo izašle na terasu da popijemo kafu, jer je, naravno, u stanu zabranjeno pušenje. I ona je do pre dve godine bila pušač, pa je, uz pomoć elektronske cigarete, uspela da se reši te 'odvratne navike' - kako sada naziva pušenje. Bivši pušači su uvek mnogo više skloni kritici od nepušača, i svesna toga, uz osmeh sam odslušala pridikovanje na račun moje 'odvratne navike', pa srknula kafu i zapalila cigaretu. Razgovarale smo o poslu i svakodnevnim temama, ali sam mogla da primetim da ni ona nije očekivala da ću tako dobro da se držim posle tako kratkog vremena od nemilih događaja. Nije rekla ništa, ali ja je poznajem - skoro da mogu da joj misli pročitam. Iskreno, malo me je razočaralo što je očekivala nešto drugo. Mada, sigurno sam joj dala dosta materijala da tako misli. Brak me je pretvorio u nesigurnu i neborbenu, a sećam se da mi je i sama nekoliko puta skretala pažnju na to koliko sam se promenila i kako joj se to ne dopada. Odakle mi onda pravo da je krivim što je sumnjala da ću uspeti da istrajem?
Vođena time da sva deca vole picu, pre nego što smo došli, umesila je testo za koru, i posle kafe, nabacala na njega sastojke i stavila da se peče. I njena i moja deca su se obradovala pici, isto koliko i tome što će je zajedno jesti. Kum se igrao s decom, kako bi nas dve mogle da se ispričamo, i zaista sam bila oduševljena time koliko je učtiv, sve dok mi, u jednom trenutku, kad seo da predahne, nije uputio pitanje: 'I, kumo, slušaju li te momci?' Mogu reći da se blago šokirala, jer ni u paralelnom univerzumu nisam očekivala takvo pitanje. Iz kog pravca je došlo i sa kojom namerom? Čime li je izazvano? Mislim da sam se i uvredila. A najviše od svega mi je zasmetalo, jer je postavljeno u prisustvu moje dece.
- Koji momci? - Pitam, još uvek zbunjena.
- Pa, mora da ima neki momak....- Nastavio je sa nekim čudnim osmehom, koji mi je govorio da je shvatio da mu je šala skroz trula.
- Nema, na žalost.- kao, šalim se. - Imaš li nekog da mi preporučiš?
- Ma šta to lupaš!? - Začula se Dana iz kuhinje, koja je odvojena šankom od dnevnog boravka u kom smo sedeli. - Ne obraćaj pažnju na njega, misli da je duhovit!
- Imam jednog, ali ima troje dece.- Nastavlja,, čini mi se, nesvestan značenja onog što izgovara.
- A, ne, ne dolazi u obzir. Već imam svoju decu i sasvim su mi dovoljni. Ali, ako znaš nekog ko ih nema, onda možda i možemo da se dogovorimo. - Ne znam ni zašto sam to rekla. Valjda sam i ja pokušala da budem duhovita. Neuspešno. Ali, shvatila sam jednu stvar - ja sam razvedena žena u Srbiji, i kao takva, normalno je da ću, čim napustim muža, naći jebača, možda i nekoliko njih, jer sam sada slobodna da radim šta hoću. O sebi vodim računa, jer hoću da privučem mušku pažnju, i ne gubim vreme, jer bez muškarca ne mogu da živim. A dok sam bila u braku, sve o čemu sam maštala je da se jebem s kim stignem, a naravno, to nisam mogla, jer sam bila u braku. I sada, kad sam se rešila te bede, mogu da širim noge do besvesti. Jer brak ženu sprečava da to učini tako što baci na nju neke čini, ili joj stavi nevidljive okove, koji joj onemogućuju da makar i pogleda drugog muškarca. Onog trenutka kad prestane bračna zajednica, dejstvo čini prestaje, okovi nestaju, a žena, kojoj je verovatno u biti da bude promiskuitetna, svoje, dugo potiskivane, seksualne težnje i namere ubacuje u petu brzinu, kako bi nadoknadila sve što je propustila dok je bila u braku. Pa, da li je moguće da ljudi razmišljaju na takav način? Zašto je to njihova prva pretpostavka? Da li to znaju iz ličnog iskustva ili iskustva ljudi iz okruženja? Ili je to nešto što bi sami učinili? Ne znam, ali jedno znam - daću sve od sebe da više ne pretpostavljam ništa ni o kome. Niko ne može znati šta je u nečijoj glavi, niti kako je u toj koži. I zato je neumesno pretpostavljati.
Sigurna sam da ima žena koje nakon razvoda odmah potraže sebi nekog muškarca. Možda su ga već imale na čekanju. Takođe sam sigurna da ima i onih koje godinama nisu ni pomislile na to. Sigurna sam da ima i onih koje varaju svoje muževe, kao što ima i onih koje su im verne. Isti je slučaj i sa muškarcima. Izreka 'sto ljudi-sto ćudi' nije potekla ni iz čega, niti bi opstala toliko dugo u narodu, da se nije dokazala kao tačna milion puta. I ko zna kakva je moja ćud, i još, odakle mu pravo da pretpostavlja o njoj? Kako da se postavim prema takvim ljudima? Da li da ih ignorišem ili da ih prihvatim kao takve, nesposobne da uvide gde greše, nemoćne da shvate više nego što je to u stanju sedmogodišnje dete? I da mi ne bude žao što nisam u mogućnosti da to promenim kod njih, jer nemaju kapacitet za to. Srećna sam što sam svesna toga da će me sve to u početku pomalo pogađati, ali da ću vremenom ojačati i naučiti da ne pridajem značaj pretpostavljačima i njihovim komentarima. Nabaviću jednu korpu za takve - i čim naiđem na jednog - po sistemu eliminacije - ide u tu korpu - korpu za pretpostavljače. I svima lepo - i meni i njima. Meni, jer su u korpi, njima jer ne znaju da su tamo.
Posle ručka smo krenuli kući, na Novi Beograd. Deca su se jedva razdvojila, i bilo mi je milo što se tako osećaju. Zaista bih volela da odrastaju zajedno i budu prijatelji i kad odrastu. Takva prijateljstva su najjača i zdrava za svakog čoveka, ma koliko se razlikovali kao ljudi. Dana i ja se ne poznajemo ceo život, ali već skoro 15 godina gradimo naše prijateljstvo. Veoma dobro se poznajemo i tu smo jedna za drugu kad je potrebno, iako se ređe viđamo od kako imamo svoje porodice. Ona je odmah došla da me vidi kada sam se preselila sa decom kod sestre - odvela decu kod svekrve i došla. Njena podrška mi mnogo znači, a lakše se nosim sa problemima kada me voljeni ljudi podržavaju. S druge strane, imam još jednu kumu, sa kojom sam napravila duplo kumstvo - venčala ona mene, pa onda ja nju. Nije mogla da nađe vremena da popijemo kafu. Dogovorimo se, pa ona otkaže. Mora na ručak kod babe svog muža. Sve je ok - samo ti ručaj. I pozdravi babu. Previše tereta imam na leđima da bih još dodavala i brigu o ljudima koji toga nisu vredni. Tu se naše kumstvo završilo. Koliko smo se poznavale, dosta je i trajalo. Upoznale smo se na poslu, zbližile kroz humor, površno ocenile, pa pogrešno procenile i na kraju shvatile (bar ja) da nismo jedna za drugu. Neverovatno je što sam apsolutno ravnodušna prema našem razlazu. Verovatno zato što pravih emocija nikad nije ni bilo. Ko će ga znati? A kome je i bitno? Meni više nije. Ali to je dokaz da je prijateljstvo kao dete - mora da se rodi, da se hrani i neguje, prohoda i padne, pa ustane i ide dalje. I kad, s godinama, postane stabilno, možeš imati u njega poverenje da će voditi računa samo o sebi.
Posle sat i po vremena, stigli smo u Belvil, a Đorđe i Milica ne žele kući, već hoće da se malo igraju napolju. Belvil je prilično bezbedan za malu decu, sa širokim šetalištem i odvojen od ulice duplim trotoarima. Strah da ih ne udari auto ne postoji. S druge strane, u Belvilu ima mnogo mladih bračnih parova sa malom decom, pa uvek pronađu društvo za igru. To mi donekle štedi snagu, jer ne moram svo vreme da ih jurim. Sednem na klupicu i nadgledam igru, a neretko se i umešam. Ponekad me nervira što sam uvek ja ta majka koja interveniše, posprema decu i pravi red. Jer moja deca se ugledaju na mene, pa se i oni tako ponašaju. Đorđe stalno edukuje vršnjake o lepom ponašanju i deljenju igračaka - što se njegovim vršnjacima i baš i ne dopada.
'Kako se ti zoveš?' - Đorđe pita nekog dečaka.
'Petar'.
'Petre, ovaj tobogan je za svu decu. Nije samo tvoj i ne možeš da zabraniš drugoj deci da se spušaju. Svi moramo da se spuštamo. A ako ne budeš dobar, ja te neću pustiti da se spuštaš. Moraš da deliš. I da čekaš red. Ja ću sledeći pu da ponesem dva autića, i jedan ću dati tebi, da ti vidiš kako ja znam da delim. Tako rade dobra deca. I, hoćeš da deliš tobogan i da čekaš red?'- Đorđe je završio svoj monolog, a Petar ga je zbunjeno gledao nekoliko sekundi, pa je onda sišao sa tobogana i stao u red. Ja sam se bukvalno iskrivila od smeha. Udavio ga je kao zmija žabu. A onda se okrenuo ka meni i rekao: 'Mama, vidiš kako smo se Petar i ja sve lepo dogovorili!' - Sav ponosan na sebe. Jedva ostadoh ozbiljna. -'Bravo, miško!'
Na klupi preko puta ove na kojoj ja sedim, devojčica od 5-6 godina uči Milicu kako da lutki uveže kosu u konjski rep. Milica, inače, ne mari za lutke. Njoj su Đorđevi autići zakon. Ali sada je pokazala interesovanje, verovatno jer joj se dopala ta devojčica. Milina mi je dok ih posmatram. Dečija bezbrižnost zna odlično kako da opusti i rastereti. Trče, padaju, ustaju, razdragano se smeju i taj zvuk bi trebalo da se naplaćuje kao antistres terapija. Posmatram i roditelje te dece. Neki se jure s njima, neki čavrljaju o njima, neki o nekim drugim stvarima. Ima i onih koji sede sa društvom u kafiću na šetalištu, koristeći dečiju igru da se sami malo odmore. I tada ugledam njega. Gospodin 'upaljač' sa savršenim rukama. Telom je okrenut ka meni, ali glavom u pravcu svog sagovornika - prelepe i prezgodne crnke u kratkoj, lepršavoj teget haljini. Trgnula sam se čim sam ga ugledala. Neprijatno mi je, ali ne znam zašto. Sada me je strah da ponovo pogledam u tom pravcu. Želim, a ne mogu. Da li me je video? Čisto sumnjam da vidi išta osim devojke sa kojom sedi. Ni ja ne bih drugačije da sam na njegovom mestu. Dođe mi da pokupim decu i povedem ih kući, ali ne mogu da ih prekidam u igri zbog svojih budalaština. Nek se igraju još 10-ak minuta, ionako smo već dugo napolju. Pogled mi opet kreće ka njemu, ali ga brzo zaustavljam. Ako primeti da ga gledam, pomisliće da želim nešto od njega, a kad kažem 'nešto' , zna se na šta mislim. A onda će da stavi na vagu mene i zgodnu crnku, i ja ću da odletim sa tasa, koliko će ona da prevagne. Zašto uopšte razmišljam o tome? Nije da želim nešto s njim. Hm... Želim li? Hoće li ispasti da je kum bio u pravu? Da li sam potrčala da što pre nađem muškarca koji će da mi nadomesti muža? Da pre nađem njega nego što pronađem sebe? Da li uopšte znam šta želim i šta mi je sada potrebno? Mogla bih malo da se pozabavim tom tematikom, pre nego što ubacim kuma u onu korpu.
'Mama, mama!' - Milica trči prema meni. - 'Kaki mi se'.
Uzimam je u naručje i zovem Đorđa da krenemo kući. Dok smo išli ka našoj zgradi, slučajno mi ode pogled ka 'gospodinu upaljaču'. I njegov je bio na meni. Zbunjen- čini mi se. Sa Milicom u naručju, Đorđem za ruku i dečijim rancem na leđima - sigurno sam ga iznenadila. Verujem da nije očekivao da sam majka dvoje dece. A možda ga i zabole dupe za to. Društvo mu je previše privlačno da bi razmišljao o tome.
Tek kada sam uspavala decu, mogla sam na miru da razmislim o 'upaljaču' i mojim mislima o njemu. Da li mi se dopada? Ako mi se dopada, zašto mi se dopada? Ni ne poznajem ga. Kako mogu da osećam bilo kakvu želju za njim kad ne znam ništa o njemu? Fizički izgled? Da li je to ono što me pomera iz ravnoteže? Njegove ruke? Široka ramena i dobro dupe? Njegovo samouvereno držanje? Ili to što mi se obratio? Što mi je ukazao pažnju? Pokazao interesovanje za mene? Činjenica da mogu biti privlačna jednom takvom muškarcu? A zašto bih mu ja bila privlačna? Devojka sa kojom je sedeo je mis sveta u poređenju sa mnom. To je tip devojke koja ide uz njega. Ja sam majka dvoje dece koja se još uvek nije zakonski razvela i tako i treba da se ponašam. Osim ako ne želim da dokažem da je kum bio u pravu. A nije ni bitno da li je u pravu ili nije, jer ja treba da budem verna sebi. Da postupam u skladu sa onim što osećam, želim i očekujem, sa onim što mi treba. A da li mi sada treba muškarac? Ne znam zašto uopšte i razmišljam toliko o tome kad imam toliko drugih briga o kojima treba da brinem. Moram da nabavim još jednu korpu u koju ću ubacivati 'ono o čemu ću misliti kasnije'. I da je gurnem u neki ćošak, da mi ne upada u oči.
Kada su na selu, radim bez slobodnog dana, pa kada dodju u Beograd, spojim ta dva dana, da bih više bila sa njima. I tada ih vodim skoro gde god požele, kako bi im bilo što zanimljivije. Obnavljamo prijateljstva, stvaramo nova u komšiluku, ako vreme dozvoli, idemo u različite parkiće, osim ako žele da ponovo idemo u isti, a kada nas kiša iznenadi, odemo u igraonicu u Delta City-ju, ili Sava Centru, i zajedno se spuštamo niz tobogan, gađamo lopticama, jurimo kroz tunele. Prvi put mi je bilo pomalo neprijatno da se spuštam niz tobogan, jer sam tri puta veća od svih koji se spuštaju niz isti, ali već sledećeg puta sam uživala i zabavljala se kao da imam 5 godina. I Đorđu i Milici je još zabavnije kada se spuštam s njima. Prvo stavim Milicu u krilo, pa se spustimo zajedno, dok se Đorđe i ja držimo za ruke, a onda se rotiramo, Đorđe mi je u krilu, Milica za ruke. Mislim da se ja umorim više od njih, jer kad se vratimo kući, ja bih najradije da spavam, a oni bi mogli još toliko. Nekako ih odvučem u krevet, obavezno legnem s njima, jer kažu da im je lakše da zaspu kad sam tu, i obavezno zaspim pre njih, pa me probudi njihova svađa ili nečiji plač, jer su se potukli. Tada već moram da pretim da ako odmah ne budu zaspali, biće ili neće biti ovo ili ono. Nekad se zaista primire, ali češće ni to ne pomaže, pa zaspu tek kad ih savlada umor ili dosadna mama koji ih svakih pet minuta opominje.
Još jedan slobodan dan, pre nego što moram da se vratim poslu u tržnom centru, i želim da ga što bolje iskoristim. Pre nekoliko dana sam se dogovorila sa kumom, koju sam pre 7 godina venčala, da se vidimo, pa sam ustala ranije, kako bih pripremila sve da bi smo mogli samo da doručkujemo i krenemo na Altinu. Ne sećam se kada sam poslednji put videla njenu decu... Verovatno za Đorđev rođendan, u decembru. Spakovala sam presvlake za decu u ranac, par igračaka - da im ne bude previše dosadno u autobusu, i krenula sa buđenjem. Pošto su kasno zaspali, buđenje u pola 8 im nije ni malo prijalo, a Đorđe je ušao u fazu 'još samo 5 minuta'. Do 8 sam uspela da ih izvučem iz kreveta, a do 9 smo završili sa doručkom, koji svaki put rezultira prljanjem svega u prečniku od metra - što sam prihvatila kao najnormalniju stvar na svetu.
Do Altine moramo da promenimo dva prevoza, ali Đorđu i Milici to nije bio problem. Zanimljivo im je čekanje autobusa, jer svuda oko njih ima nešto zanimljivo - od ljudi koji takođe čekaju, preko smeća koje ljudi bacaju na ulicu umesto u kantu, do bilborda na kojima se smenjuju reklame. U autobusu razgovaraju sa ljudima, kao da ih poznaju, smeju se, komentarišu ono što im privuče pažnju, pa su tako i sami postali centar pažnje. Svima su simpatični. Nije što su moji. :)
Kad smo stigli kod kume, deca su odmah počela da se igraju, kao da su svakog dana zajedno. Osete oni emotivnu hemiju odraslih, i vođeni istom, tako se i ponašaju. Tamo je bio i kumin svekar, koji bi, prilikom svakog našeg susreta, imao neku opasku na račun mog fizičkog izgleda, što sam na kraju pripisala njegovoj neotesanosti i prestala da obraćam pažnju. Čak i sada, nakon svega što mi se desilo, i iako je njegov pogled govorio koliko mu je žao, prokomentarisao je da 'izgledam odlično'. Verovatno je očekivao nešto drugo - muž me je prebio, razvodim se, sama sa dvoje dece - logično je da budem u neredu. A ja sam sve suprotno od toga, sa urednom frizurom i našminkana, ukusno i pristojno odevena, sa osmehom iz kog nije moglo ni da se nasluti kroz šta sam prošla. Pa, neću valjda na svakom koraku širiti svoju muku i opterećivati ljudi teškim pričama. To ni meni nije potrebno, a kamo li drugima. Nekoliko puta sam ulovila njegov istraživački pogled, koji, kao da je pokušavao da dokuči nešto što nije nalazio na prvi pogled. Za čudo, nije mi bilo neprijatno, ali njemu jeste, svaki put kada bi nam se pogledi sreli. Mogla sam da primetim da me sažaljeva iako se trudio da mi stavi do znanja koliko mi se divi što sam ostala jaka, nakon svega. Verovatno ću morati još neko vreme da se srećem sa takvim pogledima. Možda bih i sama tako reagovala na nekog sa pričom poput moje - ne znam. Srećom, nije se dugo zadržao - otišao je svojoj kući nakon 15-ak minuta. Kum je ostao sa decom u sobi, a kuma i ja smo izašle na terasu da popijemo kafu, jer je, naravno, u stanu zabranjeno pušenje. I ona je do pre dve godine bila pušač, pa je, uz pomoć elektronske cigarete, uspela da se reši te 'odvratne navike' - kako sada naziva pušenje. Bivši pušači su uvek mnogo više skloni kritici od nepušača, i svesna toga, uz osmeh sam odslušala pridikovanje na račun moje 'odvratne navike', pa srknula kafu i zapalila cigaretu. Razgovarale smo o poslu i svakodnevnim temama, ali sam mogla da primetim da ni ona nije očekivala da ću tako dobro da se držim posle tako kratkog vremena od nemilih događaja. Nije rekla ništa, ali ja je poznajem - skoro da mogu da joj misli pročitam. Iskreno, malo me je razočaralo što je očekivala nešto drugo. Mada, sigurno sam joj dala dosta materijala da tako misli. Brak me je pretvorio u nesigurnu i neborbenu, a sećam se da mi je i sama nekoliko puta skretala pažnju na to koliko sam se promenila i kako joj se to ne dopada. Odakle mi onda pravo da je krivim što je sumnjala da ću uspeti da istrajem?
Vođena time da sva deca vole picu, pre nego što smo došli, umesila je testo za koru, i posle kafe, nabacala na njega sastojke i stavila da se peče. I njena i moja deca su se obradovala pici, isto koliko i tome što će je zajedno jesti. Kum se igrao s decom, kako bi nas dve mogle da se ispričamo, i zaista sam bila oduševljena time koliko je učtiv, sve dok mi, u jednom trenutku, kad seo da predahne, nije uputio pitanje: 'I, kumo, slušaju li te momci?' Mogu reći da se blago šokirala, jer ni u paralelnom univerzumu nisam očekivala takvo pitanje. Iz kog pravca je došlo i sa kojom namerom? Čime li je izazvano? Mislim da sam se i uvredila. A najviše od svega mi je zasmetalo, jer je postavljeno u prisustvu moje dece.
- Koji momci? - Pitam, još uvek zbunjena.
- Pa, mora da ima neki momak....- Nastavio je sa nekim čudnim osmehom, koji mi je govorio da je shvatio da mu je šala skroz trula.
- Nema, na žalost.- kao, šalim se. - Imaš li nekog da mi preporučiš?
- Ma šta to lupaš!? - Začula se Dana iz kuhinje, koja je odvojena šankom od dnevnog boravka u kom smo sedeli. - Ne obraćaj pažnju na njega, misli da je duhovit!
- Imam jednog, ali ima troje dece.- Nastavlja,, čini mi se, nesvestan značenja onog što izgovara.
- A, ne, ne dolazi u obzir. Već imam svoju decu i sasvim su mi dovoljni. Ali, ako znaš nekog ko ih nema, onda možda i možemo da se dogovorimo. - Ne znam ni zašto sam to rekla. Valjda sam i ja pokušala da budem duhovita. Neuspešno. Ali, shvatila sam jednu stvar - ja sam razvedena žena u Srbiji, i kao takva, normalno je da ću, čim napustim muža, naći jebača, možda i nekoliko njih, jer sam sada slobodna da radim šta hoću. O sebi vodim računa, jer hoću da privučem mušku pažnju, i ne gubim vreme, jer bez muškarca ne mogu da živim. A dok sam bila u braku, sve o čemu sam maštala je da se jebem s kim stignem, a naravno, to nisam mogla, jer sam bila u braku. I sada, kad sam se rešila te bede, mogu da širim noge do besvesti. Jer brak ženu sprečava da to učini tako što baci na nju neke čini, ili joj stavi nevidljive okove, koji joj onemogućuju da makar i pogleda drugog muškarca. Onog trenutka kad prestane bračna zajednica, dejstvo čini prestaje, okovi nestaju, a žena, kojoj je verovatno u biti da bude promiskuitetna, svoje, dugo potiskivane, seksualne težnje i namere ubacuje u petu brzinu, kako bi nadoknadila sve što je propustila dok je bila u braku. Pa, da li je moguće da ljudi razmišljaju na takav način? Zašto je to njihova prva pretpostavka? Da li to znaju iz ličnog iskustva ili iskustva ljudi iz okruženja? Ili je to nešto što bi sami učinili? Ne znam, ali jedno znam - daću sve od sebe da više ne pretpostavljam ništa ni o kome. Niko ne može znati šta je u nečijoj glavi, niti kako je u toj koži. I zato je neumesno pretpostavljati.
Sigurna sam da ima žena koje nakon razvoda odmah potraže sebi nekog muškarca. Možda su ga već imale na čekanju. Takođe sam sigurna da ima i onih koje godinama nisu ni pomislile na to. Sigurna sam da ima i onih koje varaju svoje muževe, kao što ima i onih koje su im verne. Isti je slučaj i sa muškarcima. Izreka 'sto ljudi-sto ćudi' nije potekla ni iz čega, niti bi opstala toliko dugo u narodu, da se nije dokazala kao tačna milion puta. I ko zna kakva je moja ćud, i još, odakle mu pravo da pretpostavlja o njoj? Kako da se postavim prema takvim ljudima? Da li da ih ignorišem ili da ih prihvatim kao takve, nesposobne da uvide gde greše, nemoćne da shvate više nego što je to u stanju sedmogodišnje dete? I da mi ne bude žao što nisam u mogućnosti da to promenim kod njih, jer nemaju kapacitet za to. Srećna sam što sam svesna toga da će me sve to u početku pomalo pogađati, ali da ću vremenom ojačati i naučiti da ne pridajem značaj pretpostavljačima i njihovim komentarima. Nabaviću jednu korpu za takve - i čim naiđem na jednog - po sistemu eliminacije - ide u tu korpu - korpu za pretpostavljače. I svima lepo - i meni i njima. Meni, jer su u korpi, njima jer ne znaju da su tamo.
Posle ručka smo krenuli kući, na Novi Beograd. Deca su se jedva razdvojila, i bilo mi je milo što se tako osećaju. Zaista bih volela da odrastaju zajedno i budu prijatelji i kad odrastu. Takva prijateljstva su najjača i zdrava za svakog čoveka, ma koliko se razlikovali kao ljudi. Dana i ja se ne poznajemo ceo život, ali već skoro 15 godina gradimo naše prijateljstvo. Veoma dobro se poznajemo i tu smo jedna za drugu kad je potrebno, iako se ređe viđamo od kako imamo svoje porodice. Ona je odmah došla da me vidi kada sam se preselila sa decom kod sestre - odvela decu kod svekrve i došla. Njena podrška mi mnogo znači, a lakše se nosim sa problemima kada me voljeni ljudi podržavaju. S druge strane, imam još jednu kumu, sa kojom sam napravila duplo kumstvo - venčala ona mene, pa onda ja nju. Nije mogla da nađe vremena da popijemo kafu. Dogovorimo se, pa ona otkaže. Mora na ručak kod babe svog muža. Sve je ok - samo ti ručaj. I pozdravi babu. Previše tereta imam na leđima da bih još dodavala i brigu o ljudima koji toga nisu vredni. Tu se naše kumstvo završilo. Koliko smo se poznavale, dosta je i trajalo. Upoznale smo se na poslu, zbližile kroz humor, površno ocenile, pa pogrešno procenile i na kraju shvatile (bar ja) da nismo jedna za drugu. Neverovatno je što sam apsolutno ravnodušna prema našem razlazu. Verovatno zato što pravih emocija nikad nije ni bilo. Ko će ga znati? A kome je i bitno? Meni više nije. Ali to je dokaz da je prijateljstvo kao dete - mora da se rodi, da se hrani i neguje, prohoda i padne, pa ustane i ide dalje. I kad, s godinama, postane stabilno, možeš imati u njega poverenje da će voditi računa samo o sebi.
Posle sat i po vremena, stigli smo u Belvil, a Đorđe i Milica ne žele kući, već hoće da se malo igraju napolju. Belvil je prilično bezbedan za malu decu, sa širokim šetalištem i odvojen od ulice duplim trotoarima. Strah da ih ne udari auto ne postoji. S druge strane, u Belvilu ima mnogo mladih bračnih parova sa malom decom, pa uvek pronađu društvo za igru. To mi donekle štedi snagu, jer ne moram svo vreme da ih jurim. Sednem na klupicu i nadgledam igru, a neretko se i umešam. Ponekad me nervira što sam uvek ja ta majka koja interveniše, posprema decu i pravi red. Jer moja deca se ugledaju na mene, pa se i oni tako ponašaju. Đorđe stalno edukuje vršnjake o lepom ponašanju i deljenju igračaka - što se njegovim vršnjacima i baš i ne dopada.
'Kako se ti zoveš?' - Đorđe pita nekog dečaka.
'Petar'.
'Petre, ovaj tobogan je za svu decu. Nije samo tvoj i ne možeš da zabraniš drugoj deci da se spušaju. Svi moramo da se spuštamo. A ako ne budeš dobar, ja te neću pustiti da se spuštaš. Moraš da deliš. I da čekaš red. Ja ću sledeći pu da ponesem dva autića, i jedan ću dati tebi, da ti vidiš kako ja znam da delim. Tako rade dobra deca. I, hoćeš da deliš tobogan i da čekaš red?'- Đorđe je završio svoj monolog, a Petar ga je zbunjeno gledao nekoliko sekundi, pa je onda sišao sa tobogana i stao u red. Ja sam se bukvalno iskrivila od smeha. Udavio ga je kao zmija žabu. A onda se okrenuo ka meni i rekao: 'Mama, vidiš kako smo se Petar i ja sve lepo dogovorili!' - Sav ponosan na sebe. Jedva ostadoh ozbiljna. -'Bravo, miško!'
Na klupi preko puta ove na kojoj ja sedim, devojčica od 5-6 godina uči Milicu kako da lutki uveže kosu u konjski rep. Milica, inače, ne mari za lutke. Njoj su Đorđevi autići zakon. Ali sada je pokazala interesovanje, verovatno jer joj se dopala ta devojčica. Milina mi je dok ih posmatram. Dečija bezbrižnost zna odlično kako da opusti i rastereti. Trče, padaju, ustaju, razdragano se smeju i taj zvuk bi trebalo da se naplaćuje kao antistres terapija. Posmatram i roditelje te dece. Neki se jure s njima, neki čavrljaju o njima, neki o nekim drugim stvarima. Ima i onih koji sede sa društvom u kafiću na šetalištu, koristeći dečiju igru da se sami malo odmore. I tada ugledam njega. Gospodin 'upaljač' sa savršenim rukama. Telom je okrenut ka meni, ali glavom u pravcu svog sagovornika - prelepe i prezgodne crnke u kratkoj, lepršavoj teget haljini. Trgnula sam se čim sam ga ugledala. Neprijatno mi je, ali ne znam zašto. Sada me je strah da ponovo pogledam u tom pravcu. Želim, a ne mogu. Da li me je video? Čisto sumnjam da vidi išta osim devojke sa kojom sedi. Ni ja ne bih drugačije da sam na njegovom mestu. Dođe mi da pokupim decu i povedem ih kući, ali ne mogu da ih prekidam u igri zbog svojih budalaština. Nek se igraju još 10-ak minuta, ionako smo već dugo napolju. Pogled mi opet kreće ka njemu, ali ga brzo zaustavljam. Ako primeti da ga gledam, pomisliće da želim nešto od njega, a kad kažem 'nešto' , zna se na šta mislim. A onda će da stavi na vagu mene i zgodnu crnku, i ja ću da odletim sa tasa, koliko će ona da prevagne. Zašto uopšte razmišljam o tome? Nije da želim nešto s njim. Hm... Želim li? Hoće li ispasti da je kum bio u pravu? Da li sam potrčala da što pre nađem muškarca koji će da mi nadomesti muža? Da pre nađem njega nego što pronađem sebe? Da li uopšte znam šta želim i šta mi je sada potrebno? Mogla bih malo da se pozabavim tom tematikom, pre nego što ubacim kuma u onu korpu.
'Mama, mama!' - Milica trči prema meni. - 'Kaki mi se'.
Uzimam je u naručje i zovem Đorđa da krenemo kući. Dok smo išli ka našoj zgradi, slučajno mi ode pogled ka 'gospodinu upaljaču'. I njegov je bio na meni. Zbunjen- čini mi se. Sa Milicom u naručju, Đorđem za ruku i dečijim rancem na leđima - sigurno sam ga iznenadila. Verujem da nije očekivao da sam majka dvoje dece. A možda ga i zabole dupe za to. Društvo mu je previše privlačno da bi razmišljao o tome.
Tek kada sam uspavala decu, mogla sam na miru da razmislim o 'upaljaču' i mojim mislima o njemu. Da li mi se dopada? Ako mi se dopada, zašto mi se dopada? Ni ne poznajem ga. Kako mogu da osećam bilo kakvu želju za njim kad ne znam ništa o njemu? Fizički izgled? Da li je to ono što me pomera iz ravnoteže? Njegove ruke? Široka ramena i dobro dupe? Njegovo samouvereno držanje? Ili to što mi se obratio? Što mi je ukazao pažnju? Pokazao interesovanje za mene? Činjenica da mogu biti privlačna jednom takvom muškarcu? A zašto bih mu ja bila privlačna? Devojka sa kojom je sedeo je mis sveta u poređenju sa mnom. To je tip devojke koja ide uz njega. Ja sam majka dvoje dece koja se još uvek nije zakonski razvela i tako i treba da se ponašam. Osim ako ne želim da dokažem da je kum bio u pravu. A nije ni bitno da li je u pravu ili nije, jer ja treba da budem verna sebi. Da postupam u skladu sa onim što osećam, želim i očekujem, sa onim što mi treba. A da li mi sada treba muškarac? Ne znam zašto uopšte i razmišljam toliko o tome kad imam toliko drugih briga o kojima treba da brinem. Moram da nabavim još jednu korpu u koju ću ubacivati 'ono o čemu ću misliti kasnije'. I da je gurnem u neki ćošak, da mi ne upada u oči.
Нема коментара:
Постави коментар