Svi imamo snove i živimo život sa željom da ih ostvarimo. Neko uspe u tome, neko ne, ali ta želja ostaje u nama do samog kraja, ma koliko duboko smo je zakopali, ma koliko se trudili da je potisnemo ili odbacimo. Odbacivanjem svojih snova odbacujemo sebe i ono što jesmo, i to je trenutak kada prestajemo da težimo i uskačemo u životnu kolotečinu u kojoj je se batrgamo kao neiskusni plivači u mirnoj reci, i paralisani svojom bezvoljnošću, puštamo da nas nosi u pravcu koji nismo mi odredili. A najbitnije od svega je da sami odredimo pravac. Snove pod mišku i u pravcu koji želimo, pa nije važno na koliko prepreka ćemo naići, koliko ćemo se puta saplesti i pasti, koliko je jaka oluja koja ide ka nama. Znam da je potrebna velika snaga da bi se prešla prepreka, a još veća da bi se ustalo nakon pada. I kad konačno ustaneš i streseš prašinu sa sebe, podigneš glavu i ugledaš oluju. Možeš da nastaviš ka njoj, koristeći svu snagu i energiju da se probiješ, a možeš i da se sakriješ i sačekaš da prođe, samo nemoj da joj okreneš leđa i pustiš je da te ponese nazad i vrati te tamo odakle si krenula. I ne puštaj snove. Drtži ih čvrsto pod miškom. Stavi ih u unutrašnji džep sakoa svoje duše, ali ih ne ispuštaj. I kad oluja prođe, izvadi ih i položi na sunce da se osuše od suza koje su prolili okovani u tamnici tvog džepa. A kad se osuše, nastavi sa njima u pravcu koji si sama odredila, podignute glave i nasmejana. Svaka sledeća oluja te neće iznenaditi i znaćeš šta treba da radiš kad prođe. Samo je ta prva bitna i ona je najopasnija. Ako je preživiš - srećna si. Ako ne, samo plivaj i ne batrgaj se. Ionako to nije tvoj tok.
Rodila sam se i odrasla u selu za koje većina vas nije ni čula. Ali ste čuli za Vršac, sigurno. To je bilo davnih osamdesetih (ili ne tako davnih), kada je detinjstvo, čini mi se, bilo mnogo lepše i bezbrižnije. A možda je i svako detinjstvo takvo, lepo i bezbrižno, samo što kad odrastemo, postajemo ljubomorni što je naše prošlo, pa se tešimo da je bilo lepše. Ne znam, nisam pametna. Ali znam da sam imala vrlo malo igračaka, tri ili četiri. A i nisu mi bile potrebne. Sestra i ja smo pravile šta god smo želele od bilo čega što bi nam palo pod ruku. Sećam se praznih konzervi tunjevine i mesnih narezaka koje smo koristile kao šerpe i glumile kuvare prestižnih restorana; gomile cigala koje su tati ostale nakon zidanja štale za koze, od kojih smo pravile čas prodavnice, čas kancelarije. I uvek je Jelica bila šef a ja sekretarica. Grančice su bile hemijske, kameni blok - kompjuter. Jedino pravo bile su novčanice, koje su devedesetih, u vreme inflacije, za jedan dan postale bezvredne, pa nam ih je tata dao da se igramo. Sećam se i pet preslatkih, bespomoćnih mačića koje smo pronašle iza ambara i tu ih krišom čuvale i brinule se o njima jer baba i mama nisu htele da ni da čuju za još jednu mačku ili neku drugu životinju. Imali smo ih previše. Čak i danas, sa 32 godine, osmeh mi pređe preko lica kada se setim kako smo 'krale' mleko iz frižidera da bi smo nahranile svoje mačiće i trenutak kada se za njih saznalo, jer su porasli i počeli bez dozvole da izlaze iz skrovišta. Nije nam bilo dozvoljeno da ih zadržimo, pa ih je tata odvezao na kraj sela, gde ih je, nadam se i danas, neko pronašao i udomio. Jelica, moja mlađa sestra, i ja smo bile toliko tužne zbog toga, da se tata sažalio i obećao da će nam kupiti psa. Morale smo da čekamo neko vreme, nije to moglo da bude istog trenutka, jer život na selu je prepun obaveza koje se moraju završiti u predviđenom roku, za šta mi, deca, nismo imali puno razumevanja. Ali, došao je i taj dan, kada nam je Džeki (pomalo tipično za to vreme) postao član porodice. Štene šar-planinca, čupavo, slatko, sivo klupko veselih očiju, zamrdalo je svojim repićem i Jelica i ja smo se zaljubile u njega istog trenutka. Ni jedan poklon pre toga ni posle toga, nije se mogao meriti sa njim. U svakoj našoj igri bio je treći član. Svuda smo ga vodile, čak nas je pratio i u školu i sam se vraćao kući. Škola se nalazila nedaleko od naše kuće, u istoj ulici. Naučio je šta je i gde je škola, pa kada bi mu tata rekao da ide u školu po Jelicu i mene, on bi došao. Čekao bi nas ispred. Bile smo srećnije kad bismo ugledale njega na stepeniku kraj ulaznih vrata, nego da nas je čekao šleper pun igračaka i slatkiša. Niko i ništa nam nije bilo potrebno, imale smo Džekija. Imale smo i još jednu mlađu sestru, Danicu, ali ona je bila još beba, pa se, nekako, nije ni računala.
Jasno se sećam dana kada nas Džeki nije pratio do škole. Bilo nam je čudno, i pored mnoštvo pitanja o njemu, tata nas je oterao u školu bez konkretnog odgovora. Jedva smo zvuk školskog zvona koji nas je oslobodio obaveze da sedimo tamo, ne znajući zašto nas Džeki tog jutra nije ispratio u školu. Prvi put, nije ga bilo ni ispred škole. Slutila sam da nešto nije bilo u redu, ali sam se nadala suprotno. Kada smo stigle kući, tata nam je rekao da su nam prethodne večeri upali lopovi u guvno, i na mrtvo prebili Džekija, koji je, verovatno, pokušao da zaštiti naš dom. Odneli su sve što nije bilo pod ključem, a ostavili beživotno telo našeg druga. Kad smo ga videla poslednji put, nismo ni znale da je poslednji. Iako smo plakale i tražile da ga vidimo, tata i mama nam nisu dozvolili. Sad mi je drago zbog toga, jer bi me, verovatno, slike njegovog unakaženog tela pratile kroz celo detinjstvo. Tuga zbog izgubljenog se preboli, ali slike ostavljaju trag i na kraju lupe pečat. Slike Džekija koji veselo trči po dvorištu naše porodične kuće, mašući svojim sivim repićem, i dan danas su žive u meni, i srećna sam što su takve. Posle Džekija, nismo više imale psa.
Sećam se i improvizovanog košarkaškog terena koji nam je deda po ocu, Đorđe, napravio. Na stablo koje je negde pronašao, zakucao je par dasaka koje su predstavljale tablu, a na koju je prikovao obruč napravljen od žičane armature. Mrežasti džak, u koji se pakovao krompir, vezao je za obruč, i mi smo dobile pravi pravcati koš. Postavio ga je ispred kuće i ubrzo je postao glavna atrakcija u selu. Sva deca su dolazila kod nas kako bi igrali košarku. Nismo znali sva pravila, ali nisu ni bila bitna, jer je bitna bila igra.
Sećam se i noći kada se tata vratio iz hitne i saopštio nam da deda nije preživeo, treći po redu u poslednjih godinu dana, srčani udar. Jelica vrišti, Danica, tada već devojčica, bolesna leži u krevetu i glasno plače, baba u šoku, ne zna da li da poveruje u tatine reči, mama pokušava da ostane pribrana zbog svih ostalih. Ja? Ja sam ih sve posmatrala i mislila: ma šta vam je, deda nije umro! On ne može da umre! Sad će nazvati iz bolnice i reći da su pogrešili i da su uspeli da ga povrate. Međutim, taj poziv nije usledio. Dede više nema i ja ne znam kako ćemo mi sad da živimo bez njega. Ko će da nam poželi dobro jutro krem bananicom, da trči po kući ne bi li nas našao da nam javi da na televiziji počinje 'Mornar Popaj', da svakog dana stoji pred kućom i nestrpljivo čeka da mu se unuke vrate iz škole? Ko? Deda neće, jer ga više nema. Čak i danas, kada se setim njega, mogla bih da plačem do iznemoglosti. Mislim da ga nikad nisam dovoljno oplakala.
Nakon dedine smrti, moje detinjstvo se završilo. Iako sam imala 13 godina, mogla sam još da budem dete, a da deda nije umro, verovatno bih to i bila još koju godinu. Sada je sve to drugačije; devojčice glume devojke, devojke glume žene, žene misle da su devojčice. Za babe nisam sigurna. Ali, kako god okreneš, gubitak voljene osobe, neminovno, menja svakoga, na ovaj ili onaj način. Ja sam prestala da budem dete. I Jelica je, iako je uvek bila ozbiljnija i odgovornija. Možda bi se to svakako i desilo, ali ja to vezujem za dedinu smrt.
Nedugo nakon toga sam završila osnovnu školu. Proletelo, a delovalo je kao da nikad neće. Sa odličnim uspehom i jednom simpatijom sa kojom sam razmenjivala pisma (kako je to bilo romantično vreme), završilo se jedno poglavlje mog života, a upisom gimnazije i preseljenjem u Vršac započelo drugo. Roditelji su mi iznajmili sobu kod bake koja je imala blizu 70 godina, zdravstvene probleme koje je držala pod kontrolom urednim životom i prilično moderan pogled na život, ako uzmemo u obzir njene godine. Govorila je francuski, nemački i mađarski jezik, i svakog dana odvajala par sati za čitanje knjiga. Kako mi nije lako palo odvajanje od kuće, kojoj sam se vraćala vikendom, vezala sam se za nju i jako je zavolela. Mnogo vremena smo provodile u njenoj sobi, čitajući, ona na svojoj fotelji, ja na svojoj, pa kasnije razmenjivale utiske. Savetovala me je da bi trebalo više da se družim sa vršnjacima, jer sam, s obzirom na stidljivost i skromnost koje sam ponela od kuće, počela da se osamljujem. Tek nešto kasnije, kad sam upisala drugu godinu, usledili su izlasci u grad, zaljubljivanje u momka iz mog sela, koji je tada i u onoj sredini, bio najpopolarniji i najpoželjniji momak, kako za devojčice od 12 godina, koje su ga samo stidljivo posmatrale kroz trepavice, vodeći računa da niko ne primeti, tako i devojke koje su bile i po 10 godina starije od njega i otvoreno mu se nudile. A on se zainteresovao za mene. Osećala sam se kao da sam izvukla premiju, kao da je bolji od mene 1000 puta i bila presrećna zbog pažnje koju mi je posvetio. Ušla sam u vezu sa njim, koju je on ubrzo prekinuo, ostavljajući me slomljenog srca i beznadežno zaljubljenu u njega. Čak i godinama nakon toga, dešavalo se da pomislim na njega i na to šta je moglo biti a nije, da li sam mogla da ga zadržim da sam ovo ili ono uradila drugačije. Na svu sreću, odrastanje je učinilo svoje, pa taj deo mog života ostao tamo gde i pripada - u prošlosti koja je trebalo da mi bude dobra učiteljica. Ali, nije bila. Bila sam previše tvrdoglava da je poslušam, pa sam jurila za pažnjom nekoga ko će me zaista voleti i ko me neće nikad ostaviti. U toj jurnjavi sam gubila sebe, deo po deo, zadovoljavala se sitnicama, zapostavljala svoje želje i planove, tešeći se da sve to mogu i kasnije. A nije moglo. Ono što sam želela za sebe kada sam odlazila iz roditeljske kuće, sve više mi je odmicalo, i na kraju postalo toliko daleko, da sam poverovala da to nisu ni bile moje želje. Moje želje su postajale ono što drugi žele, i ja se nisam borila protiv toga. Samo sam uplivala u to. Od fakulteta sam na kraju odustala, pauzirala godinu dana da bih radila u butiku gde mi nisu uplaćivali staž, pa upisala na kraju privatni fakultet, od kog sam očekivala mnogo više nego što sam na kraju dobila.
U to vreme sam radila promocije za Henkel, dobro zarađivala od toga i na pamet mi nije palo da razmišljam o svojoj budućnosti i potražim posao u struci. I onda upoznam njega. Nadaleko čuveni leptirići u stomaku, koje sam poslednji put osetila pre 10 godina, opet su se razleteli i smenili mozak sa funkcije glavnog i odgovornog. Bio je zgodan, duhovit i Crnogorac. Crnogorska jekavica u kombinaciji sa pogledom 'moja si i ničija više', oborila me je na guzicu i kompletno ošamutila. Od samo jednog takvog pogleda nisam mogla ni da jedem ni da spavam. Polako me je zavodio, a da nisam ni znala da to radi, dok se jednog jutra nisam probudila smrtno zaljubljena u njega. A imala sam momka, dobrog i vrednog momka, sa kojim sam planirala brak, decu, kuću sa dvorištem i možda malim bazenom ako budemo mogli da priuštimo. I sve sam to bacila niz vodu zbog crnogorske jekavice i prokletih leptirića. I jedno i drugo mi je došlo glave.
Devojka mora da uzme u obzir sve, pre nego što se usudi da pomisli na udaju za nekoga. Mora da bude realna i iskrena prema sebi, mora da porazgovara sa sobom o svojim željama i očekivanjima. Jer većina muškaraca neće doživeti nikakvu promenu ni otkrovenje nakon što potpišu to parče papira. Tako da, ako se tome nadate, želim ovog momenta da vam probušim taj bajkoviti mehur u kome lebdite. Ništa se neće promeniti. Ako voli da popije s društvom, i u braku će to voleti. Ako bahato troši novac, burma ga neće pretvoriti u štedišu. Ostavljanje prljavih čarapa svugde osim u veš korpu je nešto što će prvo pokušavati da promeni, jer ste mu više puta skrenule pažnju na tu odvratnu naviku, zatim će obećavati da će pokušati da je promeni a posle par godina će pobesneti što vam je teško da skupljate za njim. Zlo je ako počnete da osećate krivicu zbog toga.
Osim životnih navika, treba uzeti u obzir i finansijski položaj budućeg muža. Naravno, ne može svaki biti milioner i voziti najnoviji model stranog automobila, ali treba imati neke kriterijume. Kolika mu je plata, nekom će biti bitno, nekom ne; međutim, ono što je bitno jeste - kako je troši. Da li redovno plaća račune? Da li često pozajmljuje jer ne može da izađe na kraj sa istom? Koje cigarete puši i da li pokušava da ih ostavi jer su preveliki trošak? Da li bar pristaje na jeftinije varijante, pa makar i da ih ručno mota? Može li se 15 dana bez piva, a da ne prigovori zbog toga? Da li će pre pojesti nešto na ulici nego što će spremiti hranu kod kuće? Koliko koštaju njegove životne navike i da li ih njegova plata pokriva?
Ako ste zadovoljne odgovorima na ova pitanja, dobro je - ima nade. Jer, od novca se živi, od ljubavi - ne. Ljubav je šegrt, a ne majstor. Ona pomaže, pridržava, dodaje, ali glavni posao obavlja novac - da se ne lažemo. Kad njega nema, ljubav se uplaši i sakrije, jer je svesna da ne može da plati račune, niti da kupi hranu. Čista matematika. Da se razumemo, ja ovde ne pričam o braku iz interesa, već o sastojcima za uspešan brak. A sastojke biraju i dodaju oba bračna partnera. Od vašeg izbora zavisi njegov budući ukus. I ja vam želim da on bude sladak.
Ja svoje sastojke nisam pažljivo birala. Toliko sam bila zaljubljena, da mi ništa, ali baš ništa, nije smetalo kod crnogorske jekavice. Ni to što pije do 6 ujutro, pa spava do 1 jer radi od dva, ni to što troši tri puta više nego što zaradi, ni to što mu stan smrdi na podzemne tunele jer se nije vetrilo minimum sedam dana. I dan danas pokušavam da shvatim zašto nisam pobegla odande glavom bez obzira kad sam ugledala ogromnu kristalnu pepeljaru u koju više ni jedan pikavac ne može da stane, pored koje je ležala prazna plastična ambalaža nikšićkog piva od 2l. I još jedna ispod kreveta. Bila sam zaljubljena, ali sam nekako znala da on nije neko s kim ću da provedem život. Međutim, što sam više bila s njim, bila sam i zaljubljenija, a onda je nastao ogroman problem. Počela sam da umišljam kako ću moći da ga promenim. I đavolski sam se trudila oko toga. Bila sam sigurna da će mi se trud isplatiti i da je on vredan toga. Za početak sam, dok je bio na poslu, napravila generalku. Kupila mnoštvo sredstava za čišćenje sanitarija, podova, tepiha, i krenula u akciju koja je trajala deset sati. On je posle posla svratio kod drugara na pivo, što mi je dalo još vremena da sve završim kako sam zamislila. Na kraju sam legla da spavam, sama i mrtva umorna, u mirišljavom praznom stanu. Kada sam se probudila, sa stočića kraj kreveta na kom sam spavala, gledala me je ona ista kristalna pepeljara, puna i smrdljiva. Nisam se dala pokolebati, nego sam nastavila svoju iluziju o transformaciji crnogorske jekavice, ubeđena da je on spreman za nju. Međutim, nije bio spreman; ni tada, ni posle godinu, ni posle pet. Sve je ostalo isto, samo sam sebi natovarila na kičmu još i njegove obaveze. Posle nekog vremena se podrazumevalo da sve sama obavljam. Na kraju sam prestala i da očekujem da mi pomogne. Najteže je bilo kad smo dobili decu - između mene i hobotnice jedva uočljiva razlika. U početku nisam nalazila vremena da se našminkam i napravim frizuru, kasnije nisam nalazila volju. Gde li sam je zaturila, ko će to znati?
A da je bar nastavio da me voli kao što me je voleo dok sam se zaljubljivala u njega. Ništa mi ne bi teško padalo da sam osećala njegovu ljubav, Gde li je nestala u međuvremenu i šta joj se desilo, još uvek ne znam, ali bitnog sastojka više nije bilo i ukus je postao gorak. Kao kad volite slatku kafu, a skuvaju vam gorku, i izvinite, ali nestalo nam je šećera. Možete da je popijete na silu i da se stresete, ili da ljubazno odbijete. Ako je kafedžija normalna osoba, neće se uvrediti ako odbijete, ali ako nije, već je u pitanju neko ko lako plane, pa se ljuti danima, bolje je zažmuriti i popiti na brzinu, nego trpeti posledice odbijanja čemera. A čemer je i ovako i onako. Šećera nema, pa nema. Šta onda učiniti? Promeniti kafedžiju.A šegrta nokautirati. Eh, da je to lako kao što zvuči. Oluja je počela, a ja ne znam šta da radim. Da li da joj se unesem u lice i pokažem joj da je se ne bojim ili da se pomerim u stranu i pustim je da prođe, pa da nastavim dalje? Kad bih se samo setila u koji džep sam sakrila snove; nisam ih bacila, sigurno, nisam toliko glupa. Tu su negde, samo moram bolje da potražim. Samo polako, naći ću ih već; do tad, moram da sredim oluju.
Rodila sam se i odrasla u selu za koje većina vas nije ni čula. Ali ste čuli za Vršac, sigurno. To je bilo davnih osamdesetih (ili ne tako davnih), kada je detinjstvo, čini mi se, bilo mnogo lepše i bezbrižnije. A možda je i svako detinjstvo takvo, lepo i bezbrižno, samo što kad odrastemo, postajemo ljubomorni što je naše prošlo, pa se tešimo da je bilo lepše. Ne znam, nisam pametna. Ali znam da sam imala vrlo malo igračaka, tri ili četiri. A i nisu mi bile potrebne. Sestra i ja smo pravile šta god smo želele od bilo čega što bi nam palo pod ruku. Sećam se praznih konzervi tunjevine i mesnih narezaka koje smo koristile kao šerpe i glumile kuvare prestižnih restorana; gomile cigala koje su tati ostale nakon zidanja štale za koze, od kojih smo pravile čas prodavnice, čas kancelarije. I uvek je Jelica bila šef a ja sekretarica. Grančice su bile hemijske, kameni blok - kompjuter. Jedino pravo bile su novčanice, koje su devedesetih, u vreme inflacije, za jedan dan postale bezvredne, pa nam ih je tata dao da se igramo. Sećam se i pet preslatkih, bespomoćnih mačića koje smo pronašle iza ambara i tu ih krišom čuvale i brinule se o njima jer baba i mama nisu htele da ni da čuju za još jednu mačku ili neku drugu životinju. Imali smo ih previše. Čak i danas, sa 32 godine, osmeh mi pređe preko lica kada se setim kako smo 'krale' mleko iz frižidera da bi smo nahranile svoje mačiće i trenutak kada se za njih saznalo, jer su porasli i počeli bez dozvole da izlaze iz skrovišta. Nije nam bilo dozvoljeno da ih zadržimo, pa ih je tata odvezao na kraj sela, gde ih je, nadam se i danas, neko pronašao i udomio. Jelica, moja mlađa sestra, i ja smo bile toliko tužne zbog toga, da se tata sažalio i obećao da će nam kupiti psa. Morale smo da čekamo neko vreme, nije to moglo da bude istog trenutka, jer život na selu je prepun obaveza koje se moraju završiti u predviđenom roku, za šta mi, deca, nismo imali puno razumevanja. Ali, došao je i taj dan, kada nam je Džeki (pomalo tipično za to vreme) postao član porodice. Štene šar-planinca, čupavo, slatko, sivo klupko veselih očiju, zamrdalo je svojim repićem i Jelica i ja smo se zaljubile u njega istog trenutka. Ni jedan poklon pre toga ni posle toga, nije se mogao meriti sa njim. U svakoj našoj igri bio je treći član. Svuda smo ga vodile, čak nas je pratio i u školu i sam se vraćao kući. Škola se nalazila nedaleko od naše kuće, u istoj ulici. Naučio je šta je i gde je škola, pa kada bi mu tata rekao da ide u školu po Jelicu i mene, on bi došao. Čekao bi nas ispred. Bile smo srećnije kad bismo ugledale njega na stepeniku kraj ulaznih vrata, nego da nas je čekao šleper pun igračaka i slatkiša. Niko i ništa nam nije bilo potrebno, imale smo Džekija. Imale smo i još jednu mlađu sestru, Danicu, ali ona je bila još beba, pa se, nekako, nije ni računala.
Jasno se sećam dana kada nas Džeki nije pratio do škole. Bilo nam je čudno, i pored mnoštvo pitanja o njemu, tata nas je oterao u školu bez konkretnog odgovora. Jedva smo zvuk školskog zvona koji nas je oslobodio obaveze da sedimo tamo, ne znajući zašto nas Džeki tog jutra nije ispratio u školu. Prvi put, nije ga bilo ni ispred škole. Slutila sam da nešto nije bilo u redu, ali sam se nadala suprotno. Kada smo stigle kući, tata nam je rekao da su nam prethodne večeri upali lopovi u guvno, i na mrtvo prebili Džekija, koji je, verovatno, pokušao da zaštiti naš dom. Odneli su sve što nije bilo pod ključem, a ostavili beživotno telo našeg druga. Kad smo ga videla poslednji put, nismo ni znale da je poslednji. Iako smo plakale i tražile da ga vidimo, tata i mama nam nisu dozvolili. Sad mi je drago zbog toga, jer bi me, verovatno, slike njegovog unakaženog tela pratile kroz celo detinjstvo. Tuga zbog izgubljenog se preboli, ali slike ostavljaju trag i na kraju lupe pečat. Slike Džekija koji veselo trči po dvorištu naše porodične kuće, mašući svojim sivim repićem, i dan danas su žive u meni, i srećna sam što su takve. Posle Džekija, nismo više imale psa.
Sećam se i improvizovanog košarkaškog terena koji nam je deda po ocu, Đorđe, napravio. Na stablo koje je negde pronašao, zakucao je par dasaka koje su predstavljale tablu, a na koju je prikovao obruč napravljen od žičane armature. Mrežasti džak, u koji se pakovao krompir, vezao je za obruč, i mi smo dobile pravi pravcati koš. Postavio ga je ispred kuće i ubrzo je postao glavna atrakcija u selu. Sva deca su dolazila kod nas kako bi igrali košarku. Nismo znali sva pravila, ali nisu ni bila bitna, jer je bitna bila igra.
Sećam se i noći kada se tata vratio iz hitne i saopštio nam da deda nije preživeo, treći po redu u poslednjih godinu dana, srčani udar. Jelica vrišti, Danica, tada već devojčica, bolesna leži u krevetu i glasno plače, baba u šoku, ne zna da li da poveruje u tatine reči, mama pokušava da ostane pribrana zbog svih ostalih. Ja? Ja sam ih sve posmatrala i mislila: ma šta vam je, deda nije umro! On ne može da umre! Sad će nazvati iz bolnice i reći da su pogrešili i da su uspeli da ga povrate. Međutim, taj poziv nije usledio. Dede više nema i ja ne znam kako ćemo mi sad da živimo bez njega. Ko će da nam poželi dobro jutro krem bananicom, da trči po kući ne bi li nas našao da nam javi da na televiziji počinje 'Mornar Popaj', da svakog dana stoji pred kućom i nestrpljivo čeka da mu se unuke vrate iz škole? Ko? Deda neće, jer ga više nema. Čak i danas, kada se setim njega, mogla bih da plačem do iznemoglosti. Mislim da ga nikad nisam dovoljno oplakala.
Nakon dedine smrti, moje detinjstvo se završilo. Iako sam imala 13 godina, mogla sam još da budem dete, a da deda nije umro, verovatno bih to i bila još koju godinu. Sada je sve to drugačije; devojčice glume devojke, devojke glume žene, žene misle da su devojčice. Za babe nisam sigurna. Ali, kako god okreneš, gubitak voljene osobe, neminovno, menja svakoga, na ovaj ili onaj način. Ja sam prestala da budem dete. I Jelica je, iako je uvek bila ozbiljnija i odgovornija. Možda bi se to svakako i desilo, ali ja to vezujem za dedinu smrt.
Nedugo nakon toga sam završila osnovnu školu. Proletelo, a delovalo je kao da nikad neće. Sa odličnim uspehom i jednom simpatijom sa kojom sam razmenjivala pisma (kako je to bilo romantično vreme), završilo se jedno poglavlje mog života, a upisom gimnazije i preseljenjem u Vršac započelo drugo. Roditelji su mi iznajmili sobu kod bake koja je imala blizu 70 godina, zdravstvene probleme koje je držala pod kontrolom urednim životom i prilično moderan pogled na život, ako uzmemo u obzir njene godine. Govorila je francuski, nemački i mađarski jezik, i svakog dana odvajala par sati za čitanje knjiga. Kako mi nije lako palo odvajanje od kuće, kojoj sam se vraćala vikendom, vezala sam se za nju i jako je zavolela. Mnogo vremena smo provodile u njenoj sobi, čitajući, ona na svojoj fotelji, ja na svojoj, pa kasnije razmenjivale utiske. Savetovala me je da bi trebalo više da se družim sa vršnjacima, jer sam, s obzirom na stidljivost i skromnost koje sam ponela od kuće, počela da se osamljujem. Tek nešto kasnije, kad sam upisala drugu godinu, usledili su izlasci u grad, zaljubljivanje u momka iz mog sela, koji je tada i u onoj sredini, bio najpopolarniji i najpoželjniji momak, kako za devojčice od 12 godina, koje su ga samo stidljivo posmatrale kroz trepavice, vodeći računa da niko ne primeti, tako i devojke koje su bile i po 10 godina starije od njega i otvoreno mu se nudile. A on se zainteresovao za mene. Osećala sam se kao da sam izvukla premiju, kao da je bolji od mene 1000 puta i bila presrećna zbog pažnje koju mi je posvetio. Ušla sam u vezu sa njim, koju je on ubrzo prekinuo, ostavljajući me slomljenog srca i beznadežno zaljubljenu u njega. Čak i godinama nakon toga, dešavalo se da pomislim na njega i na to šta je moglo biti a nije, da li sam mogla da ga zadržim da sam ovo ili ono uradila drugačije. Na svu sreću, odrastanje je učinilo svoje, pa taj deo mog života ostao tamo gde i pripada - u prošlosti koja je trebalo da mi bude dobra učiteljica. Ali, nije bila. Bila sam previše tvrdoglava da je poslušam, pa sam jurila za pažnjom nekoga ko će me zaista voleti i ko me neće nikad ostaviti. U toj jurnjavi sam gubila sebe, deo po deo, zadovoljavala se sitnicama, zapostavljala svoje želje i planove, tešeći se da sve to mogu i kasnije. A nije moglo. Ono što sam želela za sebe kada sam odlazila iz roditeljske kuće, sve više mi je odmicalo, i na kraju postalo toliko daleko, da sam poverovala da to nisu ni bile moje želje. Moje želje su postajale ono što drugi žele, i ja se nisam borila protiv toga. Samo sam uplivala u to. Od fakulteta sam na kraju odustala, pauzirala godinu dana da bih radila u butiku gde mi nisu uplaćivali staž, pa upisala na kraju privatni fakultet, od kog sam očekivala mnogo više nego što sam na kraju dobila.
U to vreme sam radila promocije za Henkel, dobro zarađivala od toga i na pamet mi nije palo da razmišljam o svojoj budućnosti i potražim posao u struci. I onda upoznam njega. Nadaleko čuveni leptirići u stomaku, koje sam poslednji put osetila pre 10 godina, opet su se razleteli i smenili mozak sa funkcije glavnog i odgovornog. Bio je zgodan, duhovit i Crnogorac. Crnogorska jekavica u kombinaciji sa pogledom 'moja si i ničija više', oborila me je na guzicu i kompletno ošamutila. Od samo jednog takvog pogleda nisam mogla ni da jedem ni da spavam. Polako me je zavodio, a da nisam ni znala da to radi, dok se jednog jutra nisam probudila smrtno zaljubljena u njega. A imala sam momka, dobrog i vrednog momka, sa kojim sam planirala brak, decu, kuću sa dvorištem i možda malim bazenom ako budemo mogli da priuštimo. I sve sam to bacila niz vodu zbog crnogorske jekavice i prokletih leptirića. I jedno i drugo mi je došlo glave.
Devojka mora da uzme u obzir sve, pre nego što se usudi da pomisli na udaju za nekoga. Mora da bude realna i iskrena prema sebi, mora da porazgovara sa sobom o svojim željama i očekivanjima. Jer većina muškaraca neće doživeti nikakvu promenu ni otkrovenje nakon što potpišu to parče papira. Tako da, ako se tome nadate, želim ovog momenta da vam probušim taj bajkoviti mehur u kome lebdite. Ništa se neće promeniti. Ako voli da popije s društvom, i u braku će to voleti. Ako bahato troši novac, burma ga neće pretvoriti u štedišu. Ostavljanje prljavih čarapa svugde osim u veš korpu je nešto što će prvo pokušavati da promeni, jer ste mu više puta skrenule pažnju na tu odvratnu naviku, zatim će obećavati da će pokušati da je promeni a posle par godina će pobesneti što vam je teško da skupljate za njim. Zlo je ako počnete da osećate krivicu zbog toga.
Osim životnih navika, treba uzeti u obzir i finansijski položaj budućeg muža. Naravno, ne može svaki biti milioner i voziti najnoviji model stranog automobila, ali treba imati neke kriterijume. Kolika mu je plata, nekom će biti bitno, nekom ne; međutim, ono što je bitno jeste - kako je troši. Da li redovno plaća račune? Da li često pozajmljuje jer ne može da izađe na kraj sa istom? Koje cigarete puši i da li pokušava da ih ostavi jer su preveliki trošak? Da li bar pristaje na jeftinije varijante, pa makar i da ih ručno mota? Može li se 15 dana bez piva, a da ne prigovori zbog toga? Da li će pre pojesti nešto na ulici nego što će spremiti hranu kod kuće? Koliko koštaju njegove životne navike i da li ih njegova plata pokriva?
Ako ste zadovoljne odgovorima na ova pitanja, dobro je - ima nade. Jer, od novca se živi, od ljubavi - ne. Ljubav je šegrt, a ne majstor. Ona pomaže, pridržava, dodaje, ali glavni posao obavlja novac - da se ne lažemo. Kad njega nema, ljubav se uplaši i sakrije, jer je svesna da ne može da plati račune, niti da kupi hranu. Čista matematika. Da se razumemo, ja ovde ne pričam o braku iz interesa, već o sastojcima za uspešan brak. A sastojke biraju i dodaju oba bračna partnera. Od vašeg izbora zavisi njegov budući ukus. I ja vam želim da on bude sladak.
Ja svoje sastojke nisam pažljivo birala. Toliko sam bila zaljubljena, da mi ništa, ali baš ništa, nije smetalo kod crnogorske jekavice. Ni to što pije do 6 ujutro, pa spava do 1 jer radi od dva, ni to što troši tri puta više nego što zaradi, ni to što mu stan smrdi na podzemne tunele jer se nije vetrilo minimum sedam dana. I dan danas pokušavam da shvatim zašto nisam pobegla odande glavom bez obzira kad sam ugledala ogromnu kristalnu pepeljaru u koju više ni jedan pikavac ne može da stane, pored koje je ležala prazna plastična ambalaža nikšićkog piva od 2l. I još jedna ispod kreveta. Bila sam zaljubljena, ali sam nekako znala da on nije neko s kim ću da provedem život. Međutim, što sam više bila s njim, bila sam i zaljubljenija, a onda je nastao ogroman problem. Počela sam da umišljam kako ću moći da ga promenim. I đavolski sam se trudila oko toga. Bila sam sigurna da će mi se trud isplatiti i da je on vredan toga. Za početak sam, dok je bio na poslu, napravila generalku. Kupila mnoštvo sredstava za čišćenje sanitarija, podova, tepiha, i krenula u akciju koja je trajala deset sati. On je posle posla svratio kod drugara na pivo, što mi je dalo još vremena da sve završim kako sam zamislila. Na kraju sam legla da spavam, sama i mrtva umorna, u mirišljavom praznom stanu. Kada sam se probudila, sa stočića kraj kreveta na kom sam spavala, gledala me je ona ista kristalna pepeljara, puna i smrdljiva. Nisam se dala pokolebati, nego sam nastavila svoju iluziju o transformaciji crnogorske jekavice, ubeđena da je on spreman za nju. Međutim, nije bio spreman; ni tada, ni posle godinu, ni posle pet. Sve je ostalo isto, samo sam sebi natovarila na kičmu još i njegove obaveze. Posle nekog vremena se podrazumevalo da sve sama obavljam. Na kraju sam prestala i da očekujem da mi pomogne. Najteže je bilo kad smo dobili decu - između mene i hobotnice jedva uočljiva razlika. U početku nisam nalazila vremena da se našminkam i napravim frizuru, kasnije nisam nalazila volju. Gde li sam je zaturila, ko će to znati?
A da je bar nastavio da me voli kao što me je voleo dok sam se zaljubljivala u njega. Ništa mi ne bi teško padalo da sam osećala njegovu ljubav, Gde li je nestala u međuvremenu i šta joj se desilo, još uvek ne znam, ali bitnog sastojka više nije bilo i ukus je postao gorak. Kao kad volite slatku kafu, a skuvaju vam gorku, i izvinite, ali nestalo nam je šećera. Možete da je popijete na silu i da se stresete, ili da ljubazno odbijete. Ako je kafedžija normalna osoba, neće se uvrediti ako odbijete, ali ako nije, već je u pitanju neko ko lako plane, pa se ljuti danima, bolje je zažmuriti i popiti na brzinu, nego trpeti posledice odbijanja čemera. A čemer je i ovako i onako. Šećera nema, pa nema. Šta onda učiniti? Promeniti kafedžiju.A šegrta nokautirati. Eh, da je to lako kao što zvuči. Oluja je počela, a ja ne znam šta da radim. Da li da joj se unesem u lice i pokažem joj da je se ne bojim ili da se pomerim u stranu i pustim je da prođe, pa da nastavim dalje? Kad bih se samo setila u koji džep sam sakrila snove; nisam ih bacila, sigurno, nisam toliko glupa. Tu su negde, samo moram bolje da potražim. Samo polako, naći ću ih već; do tad, moram da sredim oluju.
Нема коментара:
Постави коментар