Donela sam odluku i moram da stanem iza nje. Moram, jer je ispravna. Ispravno je otići od nekog ko te vređa, ponižava i bije, ko te ne čini srećnom, kraj koga nisi spokojna. Ispravno je što želiš život bez straha, bez razmišljanja o njegovom raspoloženju, život koji ćeš živeti slobodna da dišeš i delaš onako kako se osećaš. Ispravno je što želiš da odeš od čoveka, od koga, kad ti prilazi, ne znaš da li da očekuješ zagrljaj ili udarac. Ispravno je, ne sumnjaj u to više nikada. Tako sam iz dana u dan ubeđivala sebe da nisam pogrešila što sam otišla odande. Sumnje su me morile toliko, da se čudim što sam prošla bez nervnog sloma. Koliko sam prvih dana bila sigurna da sam ispravno postupila, toliko sam, posle par nedelja dovodila u pitanje svoju odluku. Gledala sam svoju decu i nisam mogla da ne razmišljam o njihovoj budućnosti sa razdvojenim roditeljima, podeljenim vikendima i podeljenom ljubavlju. Nisam mogla da ne budem nesrećna zbog njihove želje da svi budemo zajedno, da se ne zagrcnem kad god bi me pitali kada ćemo da se vratimo kući. Jer onaj stan je bio njihov dom, sve drugo je 'u gostima'. Sada živimo kod moje sestre, ali to je teta Danicin krevet, teta Danicine knjige, teta Danicin kompjuter. Čak i tako mali znaju da to nije naše, da mi tu ne pripadamo zauvek. Ali, velika je greška prepuštati se takvim mislima, sada to znam. Jer one te obuzimaju, preplavljuju, dave, guše, blokiraju razum, odvajaju od stvarnosti. Svu energiju uložiš u njih i ostaneš bez snage za ono što je stvarno bitno - za sebe. Ti si sada najbitnija - svi su mi govorili. Deca su mala, oni će to lakše podneti nego ti. Patiće, normalno je da hoće, ali i to će proći. Ali ti, ako se prepustiš bolu i sažaljenju, nećeš se tako lako izvući. I zato ne razmišljaj o tuđoj patnji, pa čak ni o svojoj. Ne razmišljaj o onome što je bilo, jer ništa ne možeš da promeniš. Ne muči se sumnjama i preispitivanjima, jer si sve uradila kako treba. Razmišljaj o tome kako ćeš lepo živeti sa svojom decom, kako ćete bezbrižno raditi sve što vam padne na pamet i uživati u tome. Razmišljaj o stvarima koje možeš da uradiš kako bi ste se smejali najjače što možete, o mestima koje možete da posetite a gde još uvek niste bili, pa makar to bio i parkić na drugom kraju grada. Da, to je ono što te čeka i prema čemu treba da trčiš.
Provereno je tačna ona narodna izreka da je jutro pametnije od večeri. Ujutro smo odmorni, puni energije i bistrih misli, neopterećeni onim što vam dan donese ili odnese, spremni za još jednu životnu bitku. I to je bio deo dana kada bih, do zuba naoružana sigurnošću, tapšala sebe po ramenu zbog odluke da prestanem da budem žrtva. Ali, kako dan odmiče, moji odbrambeni bedemi se ruše pod neočekivanim naletima straha i strepnje. Opet se plašim njega, iako više ne živim s njim, plašim se šta bi mogao da pomisli, šta bi mogao da kaže, da uradi, jer znam da mu se ne bi svidelo što ga se polako oslobađam. Izlazim iz tramvaja i osvrćem se preko ramena, iako je dan. Ključeve počinjem da vadim iz tašne još na petnaestak metara od ulaza u zgradu, jer traženje ključeva oduzima vreme potrebno za bežanje ako me čeka iza ćoška. Pritisnem dugme lifta i udaljim se metar-dva, jer ako je on u njemu, imaću bar neku prednost. Dok se vrata lifta otvaraju, rad srca se ubrzava a disanje mi postaje sve teže.Tada sam shvatila da bih bila mnogo mirnija da imam pri ruci neki nož, ili viljušku u krajnjem slučaju. Muškarac izlazi iz lifta, a ja nemo stojim paralisana strahom, dok posle nekoliko sekundi nisam shvatila da je to samo komšija pošao da baci smeće. Kasnije ću razmišljati o njegovom zbunjenom pogledu, sad moram da uđem u lift i počnem da dišem. Samo da uđem u stan i sve će biti u redu. Zaključaću vrata, skuvati kafu i konačno odahnuti. Ali, nije bilo kao što sam se nadala. strah je nestao, a zamenila ga je strašna i jeziva teskoba, sa kojom nisam imala snage da se borim. Bože dragi, zašto se ovako osećam?! Šta nije u redu sa mnom? Najgore je prošlo i konačno sam slobodna, a osećam se kao zatočenik u sopstvenoj tamnici iz čijih mračnih ćoškova izviriju bestelesne zveri krvavih čeljusti, vrebaju me, gladne i željne, čekaju da padnem kako bi me zaskočile i nahranile se onim što je od mene ostalo. Nek me ostave na miru! Zar nisam dovoljno patila? Neću da mi zaklone sunce koje me je konačno obasjalo; ne dam! Možda bi trebalo da odspavam malo, neće mi biti gore, sigurno. Nekad bih sanjala, nekad ne, ali buđenje mi je postalo omiljeni deo dana, jer mi je donosilo olakšanje i prekopotreban mir. Danima, nedeljama, sam se borila tako sa svojim demonima, ne dozvoljavajući im da me nadjačaju. Bila sam sigurna da sam snažnija od njih, i da to što me ponekad izmore, nikako ne znači da su pobedili. Ne, ni slučajno. Samo ću malo da predahnem, pa nastavljam da ih udaram, dok ih ne uništim u potpunosti.
Negde sam pročitala da je potrebno da poznajete sebe i svoje potrebe da biste bili srećni, jer ako znate koje su vaše potrebe, znaćete i da nađete način da ih zadovoljite, a kad to učinite, logično je da ćete biti srećni. Da li je to čitanje nekog lakog štiva, šetnja pored reke ili gledanje fotografija netaknute prirode, slušanje omiljene muzike ili sedenje na terasi u potpunoj tišini uz kafu i cigaretu, sasvim je nebitno. Bitno je da se nakon tih, samo vaših, trenutaka osećate bolje i ispunjeno. Odlučila sam da otkrijem šta je to što će mi napuniti baterije na brzinu jer to može da bude moje tajno oružje protiv zastrašujućih demona moje psihe. O, kako sam ih samo lako otkrivala, oslobođena straha od tuđeg mišljenja o tome. Bilo je važno samo da meni prija, i nikome više. A da li će se nekome svideti ili neće, koga briga. Tri omiljene pesme slušam celim putem do posla, razmišljam o tekstovima, pravim scenario po njima, zamišljam likove i izgubim se u tome. To je jedino opterećenje. Sutra idem da prošetam pored Ade. Sešću na obalu, posmatraću vodu i neću izgovoriti ni jednu jedinu reč satima. A možda ću otići na savski kej. Kupiću kafu i popiću je na klupici kraj reke, ali na onoj najudaljenijoj od splavova.Da, to mi treba; reka, tišina i ja. Nedostajala sam sebi i potrebno mi je da provedem malo vremena sa samom sobom; da ispričamo jedna drugoj šta nas muči i da jedna drugoj pokušamo da pomognemo. Nadam se da će me podržati u odlukama koje sam donela. Jer koga mi imamo osim jedna drugu.
*******
Sedela sam na drvenoj klupi blizu obale Save i posmatrala vodu, čiju su bistrinu mutili otpaci sa splavova i smeće koje pokupi sa obale , većim delom neuređene i obrasle travom. Htela sam da isključim glasove ljudi i dece koji su šetali tuda, i utonem u tišinu. Zazvonio mi je mobilni telefon i razočarano shvatam da on planirane tišine nema nisšta. Poziv je bio od mame, pa sam se ipak javila, jer su Đorđe i Milica bili s njom. Zvala je da čuje kako sam. Razmenile smo nekoliko rečenica o tome kako smo provele dan, pa sam se vratila pokušaju da uživam u tišini.
Nisu mi smetali glasovi prolaznika, niti njihovi razgovori, sve dok ja ne moram da progovorim. Bilo mi je potrebno da ćutim, jer sve što sam radila u poslednjih nekoliko nedelja, bilo je suprotno od toga. Gde god bih pošla, morala sam da pričam; i na poslu, i sa prijateljima, pa kad dođem kući i sa sestrom koja je bila sigurna da ću lakše podneti tragediju koja mi se dogodila ako budem stalno pričala o tome. Možda je bila u pravu, ali ono što mi je u tim trenucima stvarno bilo potrebno, bila je prokleta tišina. I nije mi mnogo smetalo kad drugi pričaju; mogla sam sa neverovatnom lakoćom da se isključim, ali njihova pitanja su tražila odgovore koji su zahtevali naprezanje moždanih ćelija, pomeranje usana i ispuštanje glasova, a ja za to, jednostavno, više nisam imala snage.
Nedaleko od mene, dva dečaka od četiri ili pet godina, pokušavala su da spreče trećeg, da prođe kuda je pošao, jer nije tražio dozvolu za to. Iako svesna da je to samo dečija igra ili bezopasna smicalica, nisam mogla da ne sažalim na trećeg mališana, koji nije ni pokušavao da im se suprotstavi. Potsetio me je na mog Đorđa, koji nikad nije ni umeo a ni želeo da ulazi u sukobe sa svojim vršnjacima, niti da pokuša da uzvrati na nepravdu koja mu je učinena. Samo bi mirno prešao preko toga ili ignorisao. Bila sam mu odličan primer za to. Setila sam se jednog odlaska u vrtić, kada smo, nakon što smo ostavili Milicu u jaslicama, sišli u prizemlje gde se nalazila trpezarija. Doručak samo što nije počeo i većina mališana je već zauzela sebi mesto. Nakon što me je veselo pozdravio, Đorđe je potrčao ka stolu za kojim su sedeli njegovi drugari iz grupe. Dve stolice su bile prazne, ali na koju god bi pošao da sedne, neki od dečaka bi postavio ruku preko nje i rekao mu da tu ne može. Đorđe je na kraju ostao da stoji, zbunjen njihovim ponašanjem. Nisam mogla da progutam ljutnju koju sam osetila prema toj deci (želju da im izvučem uši, jesam - ali jedva). Zakoračila sam u trpezariju i rekla Đorđu da slobodno može da sedne gde god želi, nakon čega je pomerio ruku jednom njih i seo. Sva deca za stolom su počela da se smeju, kao da je to bila neka mnogo smešna fora i nastavili da pričaju o tome ko ima većeg spajdermena, čiji može da baca mrežu, ko je ima još bolje od toga, ali ga je izgubio u parkiću. Kada me je vaspitačica ugledala u trpezariji, prišla mi je i zamolila da izađem, što sam i učinila nakon što sam joj skrenula pažnju na to što se desilo i izrazila zabrinutost za svoje dete, koje ne želim da šaljem u vrtić da bi ga druga deca maltretirala.
- Oni moraju sami da rešavaju konflikte u koje uđu, i da, samostalno, pronađu način da se izbore za svoje mesto u grupi. - Izrecitovala mi je deo iz udžbenika sa Učiteljskog fakulteta. Pa zar vaspitači ne bi trebalo, između ostalog, da učestvuju u vaspitanju dece koja su im poverena? Odatle im valjda i naziv. Zar ne bi trebalo da ukazuju deci na to šta je dobro a šta loše ponašanje i da ih uče kako da se međusobno poštuju i lepo druže? Bitno je da su se one okupile za istim stolom i prepričavale jedna drugoj svoje privatne dogodovštine, a deca neka sama odlučuju ko će gde da sedne i da li će sesti uopšte.
Vidno besna, izašla sam iz vrtića i odmah nazvala svog muža da bih mu ispričala šta se desilo i olakšala sebi dušu.
- Ti, bre, nisi normalna! - Zaurlao je s druge strane. - Oko čega ti praviš dramu! Samo koza kao što si ti može tako da reaguje! Seljanko! Sad ćete gledati kao ludaču kad budeš sledići put vodila decu u vrtić! Jer ja ih neću voditi! Ne pada mi na pamet da se crvenim tamo zbog tvojih sranja i .... - Prekinula sam vezu jer nisam mogla više da ga slušam. Mislila sam da će mi biti lakše nakon razgovora s njim, da će me umiriti i reći da nije to toliko strašno kao što sam ja to doživela, a umesto toga, on me je obasuo paljbom uvreda i optužbi. Čula sam zvuk pristigle poruke i videla da je od njega. Pomislila sam da mi se sad, verovatno, izvinjava zbog svoje preterane reakcije.
''Kome si se ti usudila da prekineš vezu!? Šta si ti umislila, ko si?! Jebaću ti paorsko-debilsku kučku koja te je okotila, samo da dođem kući!''
Zastala sam da pročitam ponovo, ali ne uspevam da razaznam slova od straha koji mi je zamaglio vid. Ali, tekst sam dobro upamtila. 'Jebaću ti paorsko-debilsku kučku koja te je okotila...' Srce mi je za dve sekunde dostiglo 150 u minutu, a graške znoja počele da se slivaju niz zajapureno lice. Osećam da ruke polako počinju da mi trnu, dok su mi klecava kolena i vrtoglavica koja je naišla, ukazivali na to neću uspeti da stignem do kuće u jednom komadu. Nastavljam da hodam, ali tlo kao da je počelo da mi izmiče pod nogama. Brže bolje sam sela tu gde sam našla, na trotoar na sred ulice koja je vodila u vrtić. Strah me je bilo da se ne povredim, ako bih se onesvestila. Tekst njegove poruke mi se grozničavo smenjivao sa pitanjima na koja nisam mogla da dokučim odgovore. Šta se to upravo desilo? Zašto i čemu takve reči? 'Paorsko-debilsku kučku koja te je okotila!' Kako iko može da kaže tako nešto bilo kome, a pogotovo ženi koja mu je rodila dvoje zdrave i pametne dece? Ne, on me ne voli! 'Jebaću ti.... samo da dođem kući'. Da me voli, nikada me ne bi ovako povredio. Ovo nije bilo izgovoreno u trenutku besa i ljutnje,već pažljivo smišljena i otkucana poruka, poslata da me povredi i uplaši. A ako želiš da zaplašiš nekoga na takav način, tu nema ni ljubavi ni poštovanja; nema ničega. Odavde nema dalje. Ovo je kap koja je prelila, već toliko puta preliveno, bure. Koliko ću još udaraca morati da primim da bih shvatila da ostajanje u tom braku nema ama baš nikakvog smisla? Podhitno moram da odem dok nije ubio preostale tragove života u meni, dok još uvek umem da prepoznam obrise samopoštovanja, koje polako ali sigurno, izčezava. Ali, gde da odem? Gde da odem sa dvoje dece? Mogu na mnogo mesta, privremeno, ali zauvek? Kako ću zauvek sama s dvoje dece? Ko će da ih čuva iz dana u dan dok ja radim za bedni minimalac sa kojim jedva jedno može da preživi, a ne troje? Već mesecima tražim drugi posao, uporno konkurišem na svaki oglas čije kriterijume ispunjavam, a ni na jedan razgovor nisam bila pozvana. Bila mi je potrebna 'veza' koju nisam imala i beg od života koji sam vodila. 'Ma, šta ti je sad?' Kad je napad panike prošao, počinjem da prekorevam samu sebe zbog misli koje su me obuzele. 'Zašto si se toliko izbezumila? I ranije ti je govorio slične stvari, pa kad bi se smirio, sve bi bilo u redu.' Ali nije bilo u redu da se svaki put osećam kako sam se tada osećala, samo zato što je on ustao na levu nogu. Nije bilo u redu, i duboko u sebi sam bila svesna toga, ali nisam bila spremna da to prihvatim. Grozničavo sam počela da razmišljam o tome šta bih mogla da uradim kako bih ga odobrovoljila. Otišla sam u prodavnicu i na brzinu pokupovala sve što mi je bilo potrebno za ručak. Gotovo sam trčala, kako bih stigla da napravim i pitu sa mesom. Za razvlačenje kora je potrebno vreme, pa sam, dok bi odmarale između razvlačenja, u trku uključila veš mašinu, pokupila igračke, skupila i složila veš koji se osušio, pripremila presvlaku za decu kad se vrate iz vrtića, i zategla sve da bude kao pod konac. Na sreću, uspela sam sve da završim do pola tri, na brzinu se istuširala i spremila za posao, nadajući se da će ga proći zlovolja dok se vratim kući. Tako je i bilo. Kad sam se vratila s posla, ponašao se kao da se ništa nije desilo, što sam ja jedva dočekala, i nesvesno, opet odbacila mogućnost da ga ostavim.
''Neću više da se igram s vama. Niste dobri!'' - Trgnuo me je iz misli glas trećeg dečaka. I moj Đorđe bi tako postupio i to mi je izmamilo osmeh. Palcem podignutim na gore, stavila sam mu do znanja da ga podržavam, na šta se on ponosno osmehnuo, i nastavila, ćutke, da posmatram prelepu Savu, kojoj ni svo to smeće nije smetalo da bude veličanstvena.
Provereno je tačna ona narodna izreka da je jutro pametnije od večeri. Ujutro smo odmorni, puni energije i bistrih misli, neopterećeni onim što vam dan donese ili odnese, spremni za još jednu životnu bitku. I to je bio deo dana kada bih, do zuba naoružana sigurnošću, tapšala sebe po ramenu zbog odluke da prestanem da budem žrtva. Ali, kako dan odmiče, moji odbrambeni bedemi se ruše pod neočekivanim naletima straha i strepnje. Opet se plašim njega, iako više ne živim s njim, plašim se šta bi mogao da pomisli, šta bi mogao da kaže, da uradi, jer znam da mu se ne bi svidelo što ga se polako oslobađam. Izlazim iz tramvaja i osvrćem se preko ramena, iako je dan. Ključeve počinjem da vadim iz tašne još na petnaestak metara od ulaza u zgradu, jer traženje ključeva oduzima vreme potrebno za bežanje ako me čeka iza ćoška. Pritisnem dugme lifta i udaljim se metar-dva, jer ako je on u njemu, imaću bar neku prednost. Dok se vrata lifta otvaraju, rad srca se ubrzava a disanje mi postaje sve teže.Tada sam shvatila da bih bila mnogo mirnija da imam pri ruci neki nož, ili viljušku u krajnjem slučaju. Muškarac izlazi iz lifta, a ja nemo stojim paralisana strahom, dok posle nekoliko sekundi nisam shvatila da je to samo komšija pošao da baci smeće. Kasnije ću razmišljati o njegovom zbunjenom pogledu, sad moram da uđem u lift i počnem da dišem. Samo da uđem u stan i sve će biti u redu. Zaključaću vrata, skuvati kafu i konačno odahnuti. Ali, nije bilo kao što sam se nadala. strah je nestao, a zamenila ga je strašna i jeziva teskoba, sa kojom nisam imala snage da se borim. Bože dragi, zašto se ovako osećam?! Šta nije u redu sa mnom? Najgore je prošlo i konačno sam slobodna, a osećam se kao zatočenik u sopstvenoj tamnici iz čijih mračnih ćoškova izviriju bestelesne zveri krvavih čeljusti, vrebaju me, gladne i željne, čekaju da padnem kako bi me zaskočile i nahranile se onim što je od mene ostalo. Nek me ostave na miru! Zar nisam dovoljno patila? Neću da mi zaklone sunce koje me je konačno obasjalo; ne dam! Možda bi trebalo da odspavam malo, neće mi biti gore, sigurno. Nekad bih sanjala, nekad ne, ali buđenje mi je postalo omiljeni deo dana, jer mi je donosilo olakšanje i prekopotreban mir. Danima, nedeljama, sam se borila tako sa svojim demonima, ne dozvoljavajući im da me nadjačaju. Bila sam sigurna da sam snažnija od njih, i da to što me ponekad izmore, nikako ne znači da su pobedili. Ne, ni slučajno. Samo ću malo da predahnem, pa nastavljam da ih udaram, dok ih ne uništim u potpunosti.
Negde sam pročitala da je potrebno da poznajete sebe i svoje potrebe da biste bili srećni, jer ako znate koje su vaše potrebe, znaćete i da nađete način da ih zadovoljite, a kad to učinite, logično je da ćete biti srećni. Da li je to čitanje nekog lakog štiva, šetnja pored reke ili gledanje fotografija netaknute prirode, slušanje omiljene muzike ili sedenje na terasi u potpunoj tišini uz kafu i cigaretu, sasvim je nebitno. Bitno je da se nakon tih, samo vaših, trenutaka osećate bolje i ispunjeno. Odlučila sam da otkrijem šta je to što će mi napuniti baterije na brzinu jer to može da bude moje tajno oružje protiv zastrašujućih demona moje psihe. O, kako sam ih samo lako otkrivala, oslobođena straha od tuđeg mišljenja o tome. Bilo je važno samo da meni prija, i nikome više. A da li će se nekome svideti ili neće, koga briga. Tri omiljene pesme slušam celim putem do posla, razmišljam o tekstovima, pravim scenario po njima, zamišljam likove i izgubim se u tome. To je jedino opterećenje. Sutra idem da prošetam pored Ade. Sešću na obalu, posmatraću vodu i neću izgovoriti ni jednu jedinu reč satima. A možda ću otići na savski kej. Kupiću kafu i popiću je na klupici kraj reke, ali na onoj najudaljenijoj od splavova.Da, to mi treba; reka, tišina i ja. Nedostajala sam sebi i potrebno mi je da provedem malo vremena sa samom sobom; da ispričamo jedna drugoj šta nas muči i da jedna drugoj pokušamo da pomognemo. Nadam se da će me podržati u odlukama koje sam donela. Jer koga mi imamo osim jedna drugu.
*******
Sedela sam na drvenoj klupi blizu obale Save i posmatrala vodu, čiju su bistrinu mutili otpaci sa splavova i smeće koje pokupi sa obale , većim delom neuređene i obrasle travom. Htela sam da isključim glasove ljudi i dece koji su šetali tuda, i utonem u tišinu. Zazvonio mi je mobilni telefon i razočarano shvatam da on planirane tišine nema nisšta. Poziv je bio od mame, pa sam se ipak javila, jer su Đorđe i Milica bili s njom. Zvala je da čuje kako sam. Razmenile smo nekoliko rečenica o tome kako smo provele dan, pa sam se vratila pokušaju da uživam u tišini.
Nisu mi smetali glasovi prolaznika, niti njihovi razgovori, sve dok ja ne moram da progovorim. Bilo mi je potrebno da ćutim, jer sve što sam radila u poslednjih nekoliko nedelja, bilo je suprotno od toga. Gde god bih pošla, morala sam da pričam; i na poslu, i sa prijateljima, pa kad dođem kući i sa sestrom koja je bila sigurna da ću lakše podneti tragediju koja mi se dogodila ako budem stalno pričala o tome. Možda je bila u pravu, ali ono što mi je u tim trenucima stvarno bilo potrebno, bila je prokleta tišina. I nije mi mnogo smetalo kad drugi pričaju; mogla sam sa neverovatnom lakoćom da se isključim, ali njihova pitanja su tražila odgovore koji su zahtevali naprezanje moždanih ćelija, pomeranje usana i ispuštanje glasova, a ja za to, jednostavno, više nisam imala snage.
Nedaleko od mene, dva dečaka od četiri ili pet godina, pokušavala su da spreče trećeg, da prođe kuda je pošao, jer nije tražio dozvolu za to. Iako svesna da je to samo dečija igra ili bezopasna smicalica, nisam mogla da ne sažalim na trećeg mališana, koji nije ni pokušavao da im se suprotstavi. Potsetio me je na mog Đorđa, koji nikad nije ni umeo a ni želeo da ulazi u sukobe sa svojim vršnjacima, niti da pokuša da uzvrati na nepravdu koja mu je učinena. Samo bi mirno prešao preko toga ili ignorisao. Bila sam mu odličan primer za to. Setila sam se jednog odlaska u vrtić, kada smo, nakon što smo ostavili Milicu u jaslicama, sišli u prizemlje gde se nalazila trpezarija. Doručak samo što nije počeo i većina mališana je već zauzela sebi mesto. Nakon što me je veselo pozdravio, Đorđe je potrčao ka stolu za kojim su sedeli njegovi drugari iz grupe. Dve stolice su bile prazne, ali na koju god bi pošao da sedne, neki od dečaka bi postavio ruku preko nje i rekao mu da tu ne može. Đorđe je na kraju ostao da stoji, zbunjen njihovim ponašanjem. Nisam mogla da progutam ljutnju koju sam osetila prema toj deci (želju da im izvučem uši, jesam - ali jedva). Zakoračila sam u trpezariju i rekla Đorđu da slobodno može da sedne gde god želi, nakon čega je pomerio ruku jednom njih i seo. Sva deca za stolom su počela da se smeju, kao da je to bila neka mnogo smešna fora i nastavili da pričaju o tome ko ima većeg spajdermena, čiji može da baca mrežu, ko je ima još bolje od toga, ali ga je izgubio u parkiću. Kada me je vaspitačica ugledala u trpezariji, prišla mi je i zamolila da izađem, što sam i učinila nakon što sam joj skrenula pažnju na to što se desilo i izrazila zabrinutost za svoje dete, koje ne želim da šaljem u vrtić da bi ga druga deca maltretirala.
- Oni moraju sami da rešavaju konflikte u koje uđu, i da, samostalno, pronađu način da se izbore za svoje mesto u grupi. - Izrecitovala mi je deo iz udžbenika sa Učiteljskog fakulteta. Pa zar vaspitači ne bi trebalo, između ostalog, da učestvuju u vaspitanju dece koja su im poverena? Odatle im valjda i naziv. Zar ne bi trebalo da ukazuju deci na to šta je dobro a šta loše ponašanje i da ih uče kako da se međusobno poštuju i lepo druže? Bitno je da su se one okupile za istim stolom i prepričavale jedna drugoj svoje privatne dogodovštine, a deca neka sama odlučuju ko će gde da sedne i da li će sesti uopšte.
Vidno besna, izašla sam iz vrtića i odmah nazvala svog muža da bih mu ispričala šta se desilo i olakšala sebi dušu.
- Ti, bre, nisi normalna! - Zaurlao je s druge strane. - Oko čega ti praviš dramu! Samo koza kao što si ti može tako da reaguje! Seljanko! Sad ćete gledati kao ludaču kad budeš sledići put vodila decu u vrtić! Jer ja ih neću voditi! Ne pada mi na pamet da se crvenim tamo zbog tvojih sranja i .... - Prekinula sam vezu jer nisam mogla više da ga slušam. Mislila sam da će mi biti lakše nakon razgovora s njim, da će me umiriti i reći da nije to toliko strašno kao što sam ja to doživela, a umesto toga, on me je obasuo paljbom uvreda i optužbi. Čula sam zvuk pristigle poruke i videla da je od njega. Pomislila sam da mi se sad, verovatno, izvinjava zbog svoje preterane reakcije.
''Kome si se ti usudila da prekineš vezu!? Šta si ti umislila, ko si?! Jebaću ti paorsko-debilsku kučku koja te je okotila, samo da dođem kući!''
Zastala sam da pročitam ponovo, ali ne uspevam da razaznam slova od straha koji mi je zamaglio vid. Ali, tekst sam dobro upamtila. 'Jebaću ti paorsko-debilsku kučku koja te je okotila...' Srce mi je za dve sekunde dostiglo 150 u minutu, a graške znoja počele da se slivaju niz zajapureno lice. Osećam da ruke polako počinju da mi trnu, dok su mi klecava kolena i vrtoglavica koja je naišla, ukazivali na to neću uspeti da stignem do kuće u jednom komadu. Nastavljam da hodam, ali tlo kao da je počelo da mi izmiče pod nogama. Brže bolje sam sela tu gde sam našla, na trotoar na sred ulice koja je vodila u vrtić. Strah me je bilo da se ne povredim, ako bih se onesvestila. Tekst njegove poruke mi se grozničavo smenjivao sa pitanjima na koja nisam mogla da dokučim odgovore. Šta se to upravo desilo? Zašto i čemu takve reči? 'Paorsko-debilsku kučku koja te je okotila!' Kako iko može da kaže tako nešto bilo kome, a pogotovo ženi koja mu je rodila dvoje zdrave i pametne dece? Ne, on me ne voli! 'Jebaću ti.... samo da dođem kući'. Da me voli, nikada me ne bi ovako povredio. Ovo nije bilo izgovoreno u trenutku besa i ljutnje,već pažljivo smišljena i otkucana poruka, poslata da me povredi i uplaši. A ako želiš da zaplašiš nekoga na takav način, tu nema ni ljubavi ni poštovanja; nema ničega. Odavde nema dalje. Ovo je kap koja je prelila, već toliko puta preliveno, bure. Koliko ću još udaraca morati da primim da bih shvatila da ostajanje u tom braku nema ama baš nikakvog smisla? Podhitno moram da odem dok nije ubio preostale tragove života u meni, dok još uvek umem da prepoznam obrise samopoštovanja, koje polako ali sigurno, izčezava. Ali, gde da odem? Gde da odem sa dvoje dece? Mogu na mnogo mesta, privremeno, ali zauvek? Kako ću zauvek sama s dvoje dece? Ko će da ih čuva iz dana u dan dok ja radim za bedni minimalac sa kojim jedva jedno može da preživi, a ne troje? Već mesecima tražim drugi posao, uporno konkurišem na svaki oglas čije kriterijume ispunjavam, a ni na jedan razgovor nisam bila pozvana. Bila mi je potrebna 'veza' koju nisam imala i beg od života koji sam vodila. 'Ma, šta ti je sad?' Kad je napad panike prošao, počinjem da prekorevam samu sebe zbog misli koje su me obuzele. 'Zašto si se toliko izbezumila? I ranije ti je govorio slične stvari, pa kad bi se smirio, sve bi bilo u redu.' Ali nije bilo u redu da se svaki put osećam kako sam se tada osećala, samo zato što je on ustao na levu nogu. Nije bilo u redu, i duboko u sebi sam bila svesna toga, ali nisam bila spremna da to prihvatim. Grozničavo sam počela da razmišljam o tome šta bih mogla da uradim kako bih ga odobrovoljila. Otišla sam u prodavnicu i na brzinu pokupovala sve što mi je bilo potrebno za ručak. Gotovo sam trčala, kako bih stigla da napravim i pitu sa mesom. Za razvlačenje kora je potrebno vreme, pa sam, dok bi odmarale između razvlačenja, u trku uključila veš mašinu, pokupila igračke, skupila i složila veš koji se osušio, pripremila presvlaku za decu kad se vrate iz vrtića, i zategla sve da bude kao pod konac. Na sreću, uspela sam sve da završim do pola tri, na brzinu se istuširala i spremila za posao, nadajući se da će ga proći zlovolja dok se vratim kući. Tako je i bilo. Kad sam se vratila s posla, ponašao se kao da se ništa nije desilo, što sam ja jedva dočekala, i nesvesno, opet odbacila mogućnost da ga ostavim.
''Neću više da se igram s vama. Niste dobri!'' - Trgnuo me je iz misli glas trećeg dečaka. I moj Đorđe bi tako postupio i to mi je izmamilo osmeh. Palcem podignutim na gore, stavila sam mu do znanja da ga podržavam, na šta se on ponosno osmehnuo, i nastavila, ćutke, da posmatram prelepu Savu, kojoj ni svo to smeće nije smetalo da bude veličanstvena.
Нема коментара:
Постави коментар